Piše da učestvujem u radionici “Fotografija i društvene mreže” i, sudeći po onome što o tome znam, verovatno sam tamo da bih montirala projekciono platno, izigravala stativ ili pridržavala nekom blic, pošto sam, je l’ te, visoka.

Dobro, šalim se!

Još ne znam precizno o čemu će ova Beograđanka zalutala u Rim i pejzažni arhitekta zalutala u veb dizajn da priča – znam samo da ne treba o veb-dizajnu, koji je i dalje moje primarno zanimanje, o nekuvanju, koje je i dalje moje primarno nezanimanje, kao ni o Rimu, koji je i dalje moje primarno kRIMinalno mesto. Treba da kažem nešto o fotografiji, u kojoj se sa jednim “Kanonom”, dva objektiva i tri memorijske kartice trenutno tražim.

Dakle: fotografija.

Eto, ispričala sam. Ostatak teksta ću smisliti do 9. maja kada mi, uz jednog od mojih mentora i omiljenih fotografa, NJ. V. Marija Poje, budu klecale noge u Novom SPA (hotelu sa više zvezdica nego što ih ima holivudska Staza slavnih), gde se održava Tvitomanija. Neće mi noge klecati samo od treme – za predavanje pred publikom sam “talentovana” koliko i za kuvanje –  nego i od starosti. Baš tog dana napuniti 24… pardon, 42 godine.

Nadam se će mi publika, oduševljena predavanjem, pokloniti tortu… ali ne u lice.

Mala digresija: biti frizer u Rimu znači izgledati, ponašati se, pričati i imati prihode kao predsednik vlade (vidi Frizirao me Đura). Zato ideja da me neko frizira, a pritom me ne gnjavi, ne traži mi da zakažem godinu dana unapred i ne otima mi celu platu za dva zamaha fenom je, prosto, nezamisliva. Zato i odlučujem da, bez daljeg ispitivanja, odem u Frizersko Carstvo i konačno se isfriziram kad i kako ja hoću.

Otvoram vrata, a tamo… Kinez. Da, jedan dečačić od oko 25 a možda i 52 godine. Gestovima mi objašnjava gde da okačim jaknu, zatim me na esencijalnom italijanskom pita šta želim (pranje kose, šišanje i feniranje) i pokazuje mi rukom gde da sednem za pranje kose. Tek tako. Bez odugovlačenja, bez komentarisanja, bez “dođite kasnije, sad nam je gužva”. A u salonu gužva najstrašnija.

Izvršavam naredbu Saobraćajca – kako inače da nazovem dotičnog koji samo dočekuje mušterije i preusmerava ih u razne delove salona, već u zavisnosti od onoga što treba da im se radi –  i sedam na sedište. Najneudobnije sedište u koje sam ikad sela, a koje neobično podseća na plastičnu stolicu iz “Ikee” i to onu na rasklapanje. Ali sad, šta je – tu je. Zabacujem glavu unazad i naslanjam je na lavabo za pranje kose - koji više liči na lavor za ručno pranje veša – i predajem se Peračici Kose. Jesam već rekla da je i ona Kineskinja od oko 14 a možda i 15 godina? Kako god, fino me masira. Onako, krajnje profesionalno. Samo da još nema tolike nokte. I da taj šampon neodoljivo ne podseća na… deteržent za sudove?

“Ne luduj, pogledaj koliko mušterija imaju!”, kažem sebi. I vidim: sve gospođe od po 65 godina a možda i 165.

Nastavljam neodređeno da gledam po Frizerskom Carstvu. Na beloj polici ispred mene, visokoj skoro 3 metra, “Ikea” 100%, gomila šampona, hidrogena, lakova za kosu… (stvarno, što ja umišljam da nešto nije u redu?)… zatim skulpture zmija, zmajeva, lavova i… kraj police. Zatim jednan beli kanap – više konac za zube – kojim je polica učvršćena za plafon. Izračunavam gde bih se ja našla u slučaju da polica padne - jesam li ja završila neku vrstu arhitekture ili šta? - i shvatam da bih bila negde u između hidrogena i zmajeva. Dovoljno bi bilo da Peračica Kose kine i… ali, ona je već završila. Stavlja mi peškir na glavu i zove Saobraćajca da mi da nove instrukcije na italijanskom.

On me stavlja u jedinu slobodnu stolicu od mogućih 10 (iz istog seta kao i ona za pranje) i pita me kakvu frizuru želim. Objašnjavam, a Saobraćajac simultano prevodi Šišaču, suvišno reći Kinezu, mladiću od oko 17 a možda i 37 godina. On mi bezizražajno skida peškir – za koji se ispostavilo da je krpa za brisanje poda - uzima fen i počinje da me fenira.

- Izvinite, ali ja bih i šišanje! – i skačem sa stolice. Saobraćajac dolazi odmah, kratko se konsultuje sa Šišačem i objašnjava mi da ću odmah biti ošišana, samo da se opustim i ne uznemiravam više ostale. I, zaista, kad mi je Šišač malo prosušio kosu – zapravo, više da bi oduvao konce koji su ispali iz krpe - kreće da me šiša. Pravo, s leva na desno, s desna na levo, uglavnom ukoso. Sve u totalnoj tišini.

OK, možda im salonska oprema nije poslednji krik mode, ali, priznajte: koliko stvarno uživate kad ste kod frizera, a on, umesto da vas masira po glavi, vas masira po mozgu nekom glupom pričom koja vas ne zanima? Ili konstantno prekida šišanje da bi se javio na telefon, ugovorio mušteriju, popio kafu…? Ovaj moj se ne mrda. Čak mu je i izraz lica nepomičan. Toliko nepomičan, da deluje kao da ni ne trepće. Umetnik, šta drugo da kažem?

Minuti prolaze. Uživam u tišini koju remeti samo povremeno ulaženje i izlaženje mušterija, glas Saobraćajca  i zvuk makaza. Prolazi ceo sat. I dalje tišina… Tišina, da popizdiš! Je l’ ovo frizerski salon ili šta? Gde su tračevi, spletke i zavere? I što ovaj ne trepće, ne volim da me šišaju zatvorenih očiju?!

Šišač konačno završava, zatim dolazi Sušač Kose. Kinez od 17 a možda i 71 godine. Saobraćajac se kratko konsultuje s njim, ali ih ja prekidam:

- Molim vas, isfenirajte me talasasto, mrzim kad mi je kosa ravna.

Sušač Kose me ne razume, ali posle kratkog razgovora sa Saobraćajcem, klima mi glavom. Uzima presu za kosu, koja neobično liči na dve spojene pegle, i počinje da se uvija oko mene. On se uvija, a kosa se sve više i više ispravlja, dok ne postane nešto nalik na metlu. U tom trenutku mi Saobraćajac daje do zanja da sam gotova, da uzmem svoje stvari sa čiviluka i krenem ka kasi.

Kasir, Kinez neodređenog broja godina od oko 120 kila a možda i 210, izdaje mi račun – usmeno:

- 十欧元.

Okrećem se u potrazi za Saobraćajcem, da mi prevede, ali gle’, on baš tada ruča nešto što bi mogla da bude zmija, a možda i zmaj. Bolje da ne diram kineskog lava, da ne ode upravo isfrizirana glava. Vraćam pogled na Kasira koji stoji sa ispruženom rukom. A on mi uzvraća pogled onim kosim očima po kosi nekako… iskosa.

Dajem mu novčanicu od 10 evra. I još jednu od 100.  Mrzim da škrtarim na bakšišu.

Rimski aerodrom “Leonardo Da Vinči“ je, pored crnih rupa, jedino mesto na kojem možete da se izgubite i da vas više niko nikad ne nađe. Ne zato što ste negde odleteli, već zato sto ste, tražeći gejt, ušli u neki hodnik i završili na dnu Tibra, 60 kilometara dalje. Zato nije nimalo neobično da vas, dok ste na šalteru i čekirate se za Beograd, neko od “naših” zgrabi za rame i na kolenima zamoli da odvedete, ne do gejta, nego do sedišta u avionu, mamu / tatu / dedu / babu / svekrvu / tetku i lek / koji putuju sami.

Ja sam, valjda, znajući latinicu i ćirilicu, italijanski i engleski, malo esperanta i par reči mađarskog uvek uspela da se dočepam aviona za Beograd. Što je najgore, to nije uvek ista putanja, da ne kažem putovanje (kako biste inače nazvali dvosatno pešačenje od ulaska na aerodrom do ulaska u avion?), pa je svaki put sve veći izazov doći do te vešto sakrivene letilice. Još ako sa sobom imate i ručni prtljag ili, ne-daj-bože, dete, stvar se trostruko komplikuje. Dodajte na sve to i osobu u atačmentu, koju morate pošto-poto da ukrcate, i shvatićete kakvom hazardu se ja, u stvari, stalno izlažem.

Dakle, čekirali smo se na terminalu C negde na šalteru broj 300 i nešto, oprostili s kim treba da se oprostimo (privremeno, a ponekad i zauvek) i krenuli prema kontroli ručnog prtljaga. Do nje nas deli nekih 20 metara vazdušne linije ili 2 kilometra spiralnog reda sa oko 200 ljudi. Svi čekaju da budu provučeni kroz skener, a neki i istrešeni iz cipela, u slučaju da iste liče na čizme ili su stvarno čizme. U ovom slučaju pribegavam opciji “malo dete” (u slučaju da osoba u atačmentu ima preko 65 godina ili tako izgleda, i opciji “starija osoba”) i oboje poturam službeniku/službenici na “specijalnom” prolazu sa pogledom “Pomagaj, brate/sestro!”. I brat pomaže… sestra malo manje.

Nismo ni trepnuli, a već smo na pasoškoj kontroli, dok onih 200 ljudi još uvek čeka na kotrolu prtljaga. Tu se na kratko odvajamo od osobe u atačmentu, jer ona uglavnom ima NON EU pasoš, dok mi obično imamo one EU. A to su dva različita šaltera, dva reda različite dužine i dve različite procedure. Na EU se prolazi namigivanjem dežurnom koji odgovara sa “Ciao, bella”, dok nosilac NON EU pasoša mora da prođe kroz proceduru pečatiranja, skeniranja pasoša odozgo i odozdo i, verovatno, mali napad tahikardije, dok čeka na red, ne vidi nas i misli da ćemo da mu pobegnemo.

Ali mi uvek ostanemo, jebi ga. Valjda će me Aeroporti di Roma, kompanija koja upravlja rimskim aerodromom, imati u vidu kad bude raspisivala konkurs za nova radna mesta.

Tu smo tek na trećini puta, pa obično zastanemo, pojedemo sendvič, popijemo po kafu i nastavimo dalje, nekih 1000 m, do skretanja za skaj bridž, šta god to bilo. Penjemo se oko 1000 stepenika (teoretski pokretnih, praktično uvek statičnih) i ulazimo u jedan nedefinisani zatvoreni prostor, gde postoje samo automatska vrata koja se, s vremena na vreme, otvaraju i zatvaraju. Na ovom nivou putovanja do aviona poenta je ubaciti u roku od 20 sekundi sve stvari i osobe, uključujući i sebe, u nešto što neodoljivo podseća na raketu koja se kreće horizontalno. Zatim se vrata zatvaraju i raketa kreće. Ako nešto niste ubacili, morate da čekate sledeće otvaranje vrata, pa sve ispočetka. A ako ste ste sve pravilno uradili, kao mi, nakon 60 sekundi ćete se naći na satelitskom terminalu.

Nisam još uspela da shvatim da li je ovaj terminal na nebu ili zemlji, tek, u tom čardaku možete konačno da sednete i odmorite se. Jer, upravo ste stigli na gejt! Odnosno, na jedan od mogućih gejtova, jer se nikad ne zna tačno koji će biti od mogućih 14. Obzirom da je terminal kružnog oblika, dovoljno je da čekate u centru i bićete podjednako udaljeni od svih izlaza, pa i tog kojeg 5 minuta pre ukrcavanja proglase onim za Beograd.

Tu smo na drugoj trećini puta do aviona, pa tad obično dobro obedujemo, bez obzira na sendvič sa prve trećine puta – treba uzeti u obzir i put avionom. Jer od čardaka do Beograda ne postoje više nikakva mesta na kojima može da se dođe do hrane (u to ne računam avion u kojem, ponekad, mogu da se dobiju keksići za pola zuba). To je, ujedno, i zgodan momenat da se nazove uručilac osobe u atačmentu i umiri rečima “na dobrom smo putu” ili “blizu cilja smo”.

Tu nam, zaista, preostaje još samo da prođemo kroz više nego formalnu kontrolu karata, spustimo se pokretnim stepenicama do Zemlje, uđemo u autobus koji nas već čeka, a ako ne, čekamo mi malo njega, vozimo se oko pola sata, što po pisti, što po lokalnim putevima, još jednom nazovemo uručioca osobe koja treba da se isporuči i kažemo kako je sve u redu i, pre nego što izbijemo u mesto Fijumićino, zaustavimo se, siđemo iz autobusa i… kakva je ovo tabla “Rimini”?

Svaka šuša već zna stigne u Rim, procunja po gradu i vrati se kući bez kinte i bez ijedne krpice, jer je sve otišlo na karte za kojekakve Koloseume, Sikstinske kapele, Fontane di Trevi… Malo njih zna kako da poseti Rim optimizujući raspoloživa ekonomska sredstva u korist viših ciljeva – ŠOPING! – bez rasipanja novca na nebitne stvari, kao što su ulaznice za spomenike, prevoz, hranu, zabavu. Mislim, znate li pošto je jedno malo pivo u centru grada? Kao par cipela na periferiji!

Znači, da biste uštedeli, treba da krenete put Rima za vreme rasprodaja: januar-februar, jul-avgust ili oba, već u zavisnosti od toga šta vam treba od garderobe. Obzirom da je Rim tamo gde je, tj. ni tamo ni ‘vamo, podrazumeva se da ćete u isti otići nekom niskobužetnom avio-kompanijom (Vizer je odličan, ali ne). Nepotrebno je da naglasim da iz svog mesta boravka krenete u cik zore, da biste u Rimu bili oko 10h, taman kad se pootvaraju radnje i to samo sa priborom za ličnu higijenu, da ne biste doplaćivali za prtljag koji ćete, ionako, da kupite u Rimu.

Rezervišite sobu u blizini glavne železničke stanice, Termini,  jer samo tamo mogu da se nađu ho(s)teli kompatibilni sa našom filozofijom  ”manje je više”. A i da biste iskoristili i ostale njene prednosti: blizinu svih autobuskih, metro i železničkih linija. Sad, što ćete se osećati kao da ste u sred Kine, je, u suštini, 2 za 1: ne morate da idete u Kinu da biste obišli Kinu.

Dakle, sleteli ste na aerodrom Fijumićino ili Ćiampino i ne znate kako dalje, a da se ne mašite za novčanik. Nažalost, i jedan i drugi aerodrom su podaleko od centra grada, pa vam se pešačenje ne isplati. Mada bi, sa zdravstvene tačke gledišta – vas i vašeg novčanika – to bilo idealno. Zato uskočite u neki od autobusa koji se nalaze na terminalu 3 i za 5 € ćete stići na Termini. Odmah krenite u šoping u tržni centar broj 1 na našoj listi, Porta di Roma.

Sa Terminija, koji je početna stanica, uđite u bus 38 i siđite na poslednjoj stanici. Ovaj put može da potraje i do sat vremena, pa možete da ga iskoristite za, recimo, obedovanje (nije loša ideja da ponesete sendviče od kuće) ili studiranje plana akcije u tržnom centru (odštampajte prethodno njegovu mapu). Ah, da: za autobus će vam trebati karta. Kupite je na nekom kiosku na stanici po ceni od 1,5 €. Za hrabrije: uđite i ne otkucavajte kartu pa, ako vam uđe kontrola, pravite se da ne znate nijedan drugi jezik osim maternjeg, jer, verovatnoća da kondukter zna bilo koji jezik osim italijanskog, je skoro ravna nuli. Za one manje hrabre: otkucajte kartu i razmislite kako da unapredite svoje samopouzdanje za sledeći put.

U Porta di Roma vas čeka puno posla, jer morate da prevrnete svaki kutak tržnog centra, a to još nikome nije uspelo samo za jedan dan, a kamoli za pola, koliko vi imate na raspolaganju.  Treba obići, izlaktati se sa ostalim kupcima, probati stvari u prodavnicama kao što su Zara, Apple, Benetton, Guess, Disney, Swarovski … i, naravno, Ikea. Ne kažem da treba da se bacite u kupovinu trokrilnih plakara, ali neke zanimljive sitnice od 2 cvonjka ćete sigurno naći, npr. torbu u koju ćete trpati kupljene stvari. U najgorem slučaju, možete tamo samo da obedujete. Još ako naciljate da je taj dan petak, dobili ste na lutriji: tog dana je u Ikei neka vrsta “srećnog petka”, kad većina toplih jela košta oko 2€. Potrebno je samo da imate Ikea Family karticu, koju ćete lako napraviti na samom ulazu u radnju (time možda ostvarite popust i na neke proizvode u radnji, ne samo restoranu). Ako ne želite da gubite vreme sedeći u restoranu, idite u Ikein bistro u prizemlju i tamo cete naći picu za 1€, hot-dog i gazirano piće (koje možete da točite bezbroj puta sami) za 1,40€,  a dodatke kao senf, kečap, majonez, besplatno.

Ako vam se to čini preskupo i komplikovano,  zaputite se u Leroy Merlin ili Decathlon, gde možete fino da obedujete i osvežite svim vrstama kafe koristeći se vending mašinama odmah kod ulaza. Ako ste super štediša, svratite u hipermarket Auchan i uzmite nešto na akciji “sve za 1€”. Usput prošetajte do rafova sa kafom, sirevima ili hlebom – možda vam neko ponudi nešto za džabe, da probate. Zapamtite: u Rimu ste da biste trošili na uzvišenije stvari.

Kad ste završili sa šopingom, odmah krenite u drugi tržni centar,  Euroma 2. Ponovo uzmite autobus 38 do Terminija, a odatle sa istom kartom od 1,5 € (jer sa njom možete da se vozite 100 minuta), presednite na metro B i siđite na stanici EUR Fermi. Ovaj tržni centar je manji u odnosu na druge, ali je u “Versaće” stilu, pa možete sebi da dozvolite da izgubite malo vremena slikajući se po objektu. Malo šljaštećih i pozlaćenih zidova na vašim fotografijama umesto uobičajenih prašnjavih rimskih ruševina će biti pravo osveženje za prijatelje kojima ćete, u svakom slučaju, prvo pokazivati garderobu pa tek onda fotografije.

(nastaviće se)

Ček, a što se mi SMS-ujemo, kao da smo na dva kraja sveta?

Nazovem muža – koji je bio na poslu – i pitam kako, kog đoku, on ne zna da mu je kum postao otac? Po drugi put! Dobro, za prvi put smo saznali u toku izvođenja radova, ali za drugi, brate, tek na presecanju pupčane vrpce.

Kaže: “Pa, nismo se malo čuli”.

Malo? MALO???

Sreća, pa trudnoća ženke homo sapiensa traje samo 9 meseci. Ša bi da smo slonovi, ne bi se čuli ni videli 22 meseca?

Eto, ja tu puknem: kakav ti je to kum s kojim se ne čuješ i ne vidiš mesecima? Ne živi na Obali Slonovače, jebote, nego dva bloka dalje! U Rimu! U koji svi putevi vode, a niko nigde ne stiže, bar ne da se javi, svrati na kafu, pozajmi šećer, upaljač… Samo vide gde i zašto parkiram nepropisno auto, jesam li član srpske mafije, zašto sam na birou za nezaposlene, zašto kuvam kad ne znam da kuvam, a niko da mi pomogne kad mi rikne veš-mašina ili mi se desi neko drugo sranje.

Ovo je jedan kriminalni grad. k-R-I- M-i-n-a-l-n-i!

I zato se ovaj blog od danas zove kRIMinalni blog.

U stvari, dojadilo mi je da da slušam kako izgovarate Izmetin Blog ŠTA? (izzetta’s Blog Couture)

Odlučim pre par nedelja da kupim patike na ibeju

KLIK – PEJPAL – KLIK – POŠTAR i u 3 dana patike su već kod mene. Samo… samo… što… jebote, pa ko je naručio LAKOVANE patike? Pogledam oglas na ibeju i, stvarno, piše “lakovane”. Ali na slici, osim ako nisam postala ćorava na blizinu (a zašto bih, tek mi je 40 i kusur?), ne deluju lakovano.

Šta sad? Nisam Karleuša da idem u lakovanim patikama. I ne treba mi još jedno sranje od patika.

Rešim da ih vratim nazad. Samo što, eto, ne znam KAKO. Ne mogu da odem u prodavnicu, kao sav normalan svet, nego moram po istoj proceduri kao sto sam ih kupila, ali unatraške.

Jebote, odakle mi uopšte ideja da kupujem na ibeju?

Zapakujem patike u istu kutiju u kojoj sam ih i dobila, precrtam svoje ime u polju “prima” i napišem ime prodavca. On će mene da farba? Lakira, to jest? Odem u poštu.

- Ja bih da pošaljem ovaj paket, al’ da mogu da ga pratim preko interneta, da dobijem potvrdu o prijemu paketa i, najvažnije, da dobijem nadoknadu za slanje ovog istog paketa.

Službenica, koju mi je sudbina dodelila izvlačenjem broja 666 na automatu za distribuciju listića sa rednim brojevima i čekanjem od 66 minuta, me razrogačeno gleda preko naočara:

- Vidite… kolega koji se bavi time nije tu.

Gledam, sad ja nju, razrogačeno: nije dovoljno što su patike lakirane? Sad moram da se borim sa šalterušom balzamovanom za mumifikaciju?

- Vidite, mene to ne zanima. Je l’ ovo šalter za slanje paketa? Molim, evo vam paket, pošaljite ga kako sam tražila.

Šalteruša se hvata za grudi, deluje kao da će svaki čas da dobije srčani udar.

- Šta je sad? Niste me razumeli? Nazovite kolegu telefonom, snađite se! – insistiram kao proliv.

- N… nemojte m… mene… A… ako m… možete… k… kod kolege na šalter 6?

Pogledam šalter 6, na njemu 66 ljudi.

- A što VI ne odete na šalter 6 i pitate šta treba da radite? Ja se odavde ne mrdam! – i obmotavam kabl od njenog službenog telefona sebi oko vrata.

Ustaje i odlazi. Prolazi još 66 minuta, a možda i neko godišnje doba, kad eto ti nje. Sva ozarena:

- Evo, ovako ćemo: vi ćete sad da pošaljete posebno pismo u kojem se odričete patika sa potvrdom o prijemu, zatim ćemo da pošaljemo paket sa zahtevom za isplatu poštanskih troškova, a prodavac će vrednost robe da vam uplati na pejpal račun. Okej?

Gledam je i ne pomeram se. Zvuči mi neverovatno da treba tako jednostavnu proceduru da obavimo, pa mi treba skoro 6 minuta da potvrdim. Okej. Pišem oproštajno pismo patikama, potpisujem, ubacujem u koverat. Doturam joj sve preko šaltera i čekam instrukcije. Skoro pa sam srećna što je sve tako glatko prošlo. Dobro, nije glatko, ali budimo realni: ovo je, ipak, Italija. “Glatko” je sve što je ispod godinu dana čekanja.

- Da vidimo, – nastavlja - prioritetno pismo sa potvrdom o prijemu, plus paket, plus osiguranje, plus ovo, plus ono… 66 evra.

Društvo s Balkana mi stalno traži recepte italijanskih jela. Al’ da budu prava. Da ta jela, kad se iznesu na neki beogradski sto, zamirišu na Rim.

Kao, nema nigde pravih italijanskih recepata, nego moraju od mene da poteknu?

Kao, ja znam da kuvam?

Ali, neka im bude: sledi recept za pasta e fagioli, tipično jelo za više italijanskih regiona, najviše za okolinu Rima – Ćoćariju – po kojoj je poznata još i Sofija Loren. To nije ništa drugo nego testenina sa pasuljem, al’ neka bude da se u nekuvaričinom žargonu zove:

PA ŠTA I FAŽOL

Sastojci:

- adekvatna kecelja (videti sliku ispod ili se, eventualno, posavetovati sa @IvanaGrbic oko izbora),

- konzerva pasulja,

- konzerva paradajz soka (može i svež, ali takav se obično ne nalazi u dometu jedne iskusne nekuvarice),

- šaka sitne testenine (školjkice, pužići, zvezdice… šta ste već našli na prašnjavom, da ne kažem “peščanom”, dnu “Maxi” marketa),

- seckani beli i crni luk (uvek ga imam u zamrzivaču, seckali drugi, ja kupila)

- začini: so, začin “C”, peršun, bosiljak, peperonćino, eventualno biber i STOP! Više od ovoga i ne bi trebalo da imate u svojoj kuhinji, ako ste u skladu sa pokretom nekuvanja.

Svi sastojci na jednom mestu. Što je najbolje, mogu da se prebroje prstima jedne ruke.

Priprema:

- u šerpi, ni dubokoj ni niskoj, izdinstati beli i crni luk.

- otvoriti konzervu pasulja, isprati ga vodom, zatim ubaciti u šerpu;

- otvoriti kozervu soka od paradajza i ubaciti u šerpu;

- ubaciti sve začine osim bosiljka i peršuna, promešati i poklopiti;

- krčkati na tihoj vatri 20-30 minuta dok testenina ne postane al dente (znači: dok postane prijatno hrskava, a ne neprijatno lepljiva pod zubima).

- dodati bosiljak i peršun i ostaviti poklopljeno koji minut.

Služenje:

- direktno iz šerpe (ekološka verzija) ili

- sipati u duboke tanjire i ukrasiti kockicama tostiranog hleba (manje preporučljiva varijanta, jer onda imate posla oko čišćenja tostera i viška kalorija).

Izgled spremljenog jela. Meni još nije uspelo da ovako izgleda (te sam fotografiju ukrala sa interneta), ali ne gubim nadu.

Buon apetito!

- Mama, kakvu haljinu hoćeš da ti nacrtam?

- Svetlo roze, kao onu što si ti imala sinoć na baletskoj predstavi.

- MAMAAA! JA idem na balet, ne ti.

- Onda neku sličnu, ali da bude svetlo roze.

- Već sam ti nacrtala roze glavu, ne mogu sad i roze haljinu. Hoćeš ljubičastu? Ili zelenu?

- Sine, pa nemoj stalno zeleno i ljubičasto, misliće ljudi da uvek nosim te dve boje.

- Pa ti i nosiš samo te dve boje! Nisi uopšte fashion.

- …

- Nacrtaću ti zelenu haljinu, okej?

- Okej.

- A pored ću da nacrtam tatu kako ti pruža ruke da se zagrlite.

- Avvv… sunce mamino!

- Veo će da ti bude ljubičaste boje. Hoćeš kratak ili dugačak, do poda?

- Čekaj, kakav veo?

- Pa udaješ se za tatu.

- Aha… ali… hmmm… venčanice i velovi su obično bele boje?

- MAMAAA! Nisi uopšte fashion.

- Dobro, veo do poda. U stvari, da se vuče.

- A pored ću da nacrtam sebe kad sam bila beba.

- Mico, pa ti nisi bila ni rođena kad smo se tata i ja venčali, a kamoli beba.

- MAMAAA! Jesam, ne lupaj. Bila sam novorođenče i imala sam cuclu!

- Ti nisi nikad htela cuclu, sunce ti… ovaj, sunce mamino.

- Evo, ovo sam ja, u ljubičastoj haljinici.

- Baš si fashion. Ležiš u kolevci?

- Ne, stojim na stolici.

- Čekaj, zar nisi bila novorođenče? Ono ne može da stoji na stolici.

- MAMAAA!

- Okej, OKEEEJ!

[Pauza. Čuje se pranje sudova i škripanje flomastera.]

- Ljubavi, a što stalno crtaš mamu i tatu? Što ne nacrtaš ponekad tvoje drugarice sa baleta, iz obdaništa…?

- MAMAAA! Crtam šta hoću. Evo nacrtala sam tvoju drugaricu, L.

- Jao, sunce moje!

- Samo što ću nju morati malo mršaviju da nacrtam.

- KAKO? Pa L. je deset puta deblja od mene!!!

- Ali ona je fashion.

[Nerazumljivo mrmljanje kroz zube.]

- Njoj ću ljubičastu venčanicu i zeleni veo. Znaš, da budete različite.

- Sad mi je laknulo.

- A pored ću njihovu ćerku, S. I ona je novorođenče.

- Sine, pa oni su se venčali 15 godina pre nego što se S. rodila!

- MAMAAA!

- OKEEEJ, OKEEEJ!

- A kakve oči ima S.?

- Smeđe. Iste kao njen tata. I ti imaš smeđe oči kao tvoj tata.

- MAMAAA! Tata ima oči kao JA!

- …

- Taaako. Sad ti plešeš sa tatom, a L. sa F. Onda ti sa F. a tata sa L.

- A?

- Onda ti ideš kući sa F. a tata sa L.

- Sine, pa tek smo s venčali tata i ja, kako sad da ja idem s drugim i tata s drugom?

- MAMAAA! Nisi …

- ‘Ajde ti i tvoj fashion u na pranje jezika!

Stižemo u Rimini jednog sunčanog majskog dana. Muža istovarujem kod kongresne dvorane, a ćerka i ja nastavljamo do hotela. Predivnog, egzotičnog hotela “Bengazi”, kojeg sam samo ja, mojom ženskom intuicijom, mogla da iskopam na internetu.

Dobro, da sam znala da ime potiče od istoimenog grada u Libiji, možda bih se odlučila za neki manje eksplozivan hotel, na primer “Paradizo”. Ali sad, šta je – tu je. Čeka nas trokrevetna soba sa doručkom, bazenom, parkingom i internetom. Sve za 35 evra. Što bi rekli:  ”samo poklonjeno košta manje”.

Hotel je smešten na kraju jedne slepe ulice i na početku jednog božanstvenog parka. Sa svih strana dopire miris cveća i cvrkut ptičica. Ahhh! Ovo je život! Doduše, dopire i neki vetar od oko 50 čvorova, ali budimo realni: savršenstvo ionako ne postoji.

Ne vidim nigde označena mesta za parking, te ostavljam auto između dva kontejnera za đubre. Ulazim u hotel. Gledam levo, gledam desno, nigde nikog.

- Ćao – čujem napokon iza sebe.

Vrtim se, ali opet ne vidim nikog. Kakva je ovo zajebancija?

- Ja sam Pako. Pako. Pako.

Okrećem se, gledam, opet ništa. Pako, biće ti naopako ako odmah ne pomoliš njušku! I tada vidim: u dnu recepcije, na nečemu što liči na nosač za ključeve a ujedno i ptice, stoji veliki zeleni papagaj. Dodaje mi ključ i pokazuje kljunom na lift:

- Prrrvi sprrrat.

Kakvo iznenađenje, a? Jeste libijski, ali je paradiso!

Soba u celini odgovara fotografiji koju sam videla na sajtu – tu su 3 kreveta, terasa, kupatilo, fotelja, televizor – s tim što je deset puta manja. Kupatilo je na neznatno višem niovu od sobe – od prilike 1 metar – i u isti se ulazi preko fotelje, koja istovremeno služi i kao držač za peškire. No, i pored svega, moram da priznam da kupatilo ima zaista božanstveno ogledalo koje je istovremeno i pregrada između naše i susedne sobe.

Odlazimo na plažu. Iako duvak jak vetar, a temperatura je jedva prešla 15 stepeni, sva kupališta su otvorena. Pokušavam da uđem na prvo, ali me zaustavlja vlasnik sa pitanjem:

- SP + 1 OM + 2 L +DC + RCT + ASV?

- A?

- Ne, to vam je opcija B. Pogledajte i sami cenovnik.

I, vidim, čovek je u pravu: SP + 1 OM + 2 L +DC + RCT + ASV je ništa drugo nego ulaz na plažu sa korišćenjem kabine + 1 suncobran + 2 ležaljke + tuš + primanje telefonskih poziva + ostale usluge (WC, boćanje, servis izgubljeno-nađeno, spasilac). U opciji A ima samo 1 ležaljka. Sve ukupno 18,50 evra. Za jedan dan. Pitam da li daju popust ako uzmem za dva ili dva ipo dana, ali mi bespomoćno odmahuje glavom: daju 10% popusta za 31 i više dana, odnosno 20 % od 61. do 90. dana i 40% za 91 i više dana. Na brzinu se telefonom konsultujem s mužem oko ovog neplaniranog troška – predlažem da uzmemo 91 dan i isto toliko doplatimo hotel – ali on nam naređuje da se vratimo u hotel, na bazen. Jeste li ili nije uključen u cenu?

U hotelu opet nigde nikog, od ljudi mislim. A ni od bazena. Pažljivim posmatranjem, međutim, shvatam da bazen postoji, ali je na neki neprirodan način pokriven najlonom. I pored njega sedi jedan francuski buldog i gleda me režeći.

- Ne dirati. Ujedati.

Na trenutak pokušavam da se setim da li sam u sobi slučajno prošla kroz ogledalo te odjednom mogu da razumem životinje, ali me iz te misli trže isti glas, ovog puta s leđa:

- Ja Svetlàna.

Iza mene stoji plava, visoka, motkasta devojka sa motkom u ruci.

Ja Budala, mislim u sebi.

- Š… šta ć… će v… vam t… ta m… motika?

- Paradajz - pokazuje mi rukom bazen – domaći. Hoćeš jedan?

Obaveštavam muža o nastalom obrtu, a on mi naređuje da odmah dođem na kongres – besplatan uzgred – sa svim stvarima. Kaže našao je tri slobodne fotelje.

Italijansko Ministarstvo zdravlja je došlo na originalnu ideju da svake tri godine poziva žene starije od 35 godina na besplatan test radi prevencije raka grlića materice. Bolje da sam falsifikovala godinu rođenja. Ili promenila pol.

Subota je i domu zdravlja nema nikog. Iz ordinacije na kojoj piše “PAP test. Sačekajte da budete pozvani” dopiru muški i ženski glasovi i cerekanje. Ovi lekari i sestre stvarno nemaju mere! Nakašljavam se.

Kikotanje prestaje, otvaraju se vrata. Žena, očigledno ispod 35, izlazi nameštajući kosu. A za njom i muškarac u belom mantilu, očigledno preko 53, nameštajući pantalone.

- Nemojte da mislite da ja svaku pacijentkinju ovako… hm… pozdravljam. Mi smo, znate, prijatelji.

Gledam ga s visine i, dok govori, zapljuskuje me talas alkoholnog smrada. S gađenjem ulazim u jazbinu. Ordinaciju, pardon. Sedam na stolicu povlačeći mantil ispod dupeta i predmeta pap-testa. Nikad ne znaš šta možeš da u’vatiš preko pantalona. Doktor PAP test seda naspram mene i tek tada vidim da mu na mantilu piše ostetrico. Jebote, samo meni može da zapadne muškarac, dedica i babica.

- Kako se zovete? Gde živite? Gde i kad ste rođeni…?

Diktiram podatke gledajući kroz prozor, razmišljajući zašto sam uopšte rođena kad moram da prolazim kroz sve ovo.

- Rekoste mesto rođenja Beograd? Aaah… Beograd… Beograd… moj san!

- Molim?

- Kažem, samo mi Beograd fali, pa sam obišao celu Jugoslaviju (piše “Jugoslavija” preko celog lista). Figurativno rečeno (namiguje mi).

- Baš lepo. A da stavite, ipak, “Srbija”? Da mi ne prave posle probleme sa zemljom koja više ne postoji…

- Kako to mislite “Jugoslavija više ne postoji”? Za mene postoji i uvek će postojati! Od Vardara pa do Triglava! Skinite se. Lezite. Podignite noge.

Seda naspram i u visini znate već čega i okreće lampu u istom pravcu. Osećam se kao da sam na vivisekciji, samo sam, greškom, i dalje živa.

- Mmm… da vidimo šta se krije u Beogradu…

Osećam kako mi nešto metalno mi dopire do grla, ali odozdo, i hoću da umrem.

- Kao što sam i mislio. Vi, kao i većina Jugoslovenki, imate Lorem ipsum dolor. Što nije neminovno nešto loše, ali nije ni dobro.

- Imam šta?

- Lorem ipsum dolor sit amet, consectetur adipiscing elit. To vam je kao kad stavite krušku u čašu, pa se ona “prelije”.

Ili sam ja pala sa kruške, ili je on upao u kruškovaču.

- Bojim se da vas ne razumem.

- Lorem ipsum dolor se manifestuje kad consectetur adipiscing elit dobije kruškast oblik i izađe iz fusce et sapien velit.

- A-ha.

- To se ranije tretiralo sa ut sagittis sapien ac leo auctor elementum, ali sada više nije neophodno.  Mada… (okleva jedan trenutak)… kod vas je baš izraženo… mogu to na brzaka da vam otklonim (namiguje mi)?

- Č… či… čime?

- Upravo sam vam rekao: spaljivanjem.

Oh, bože! Zašto sam morala da se rodim u Jugoslaviji i nosim kruške u stomaku?

- N… na ž… živo?

- Taman posla! Sa anestezijom. Lokalnom ili totalnom?

- Totalnom.

- Onda za vas nešto specijalno – i odlazi do svog ormarića, otvara ga, presipa nešto i vraća se do mene:

- Leskovačka dunja, 60 volumnih procenata.