Pažnju mi privlači oniža crnka:

- Ma to, Miki, nema frke… Važi, Miki… Čim pre… Ma, ne budali, bre… Okej, ćao. – i stavlja mobilni u tašnu.

Nemam običaj da “startujem” “naše”, pogotovo ne žene, ali u tom trenutku, na tom mestu, “nešto” mi je reklo da priđem gospođi i pitam je odakle je, kako se zove, čime se bavi…

- Izvinite… DA LI ZNATE KAKO DA SE VRATIM KUĆI IZ OVE VUKOJEBINE???

Reč-dve i ispostavi se da, ne samo što živimo u istom kraju Rima, nego smo obe Beograđanke, obe trajno u Rimu: ona na radu a ja na birou. U naredna dva sata, koliko je trajala vožnja autobusom gradskog prevoza, saznala sam da Đ. Đ. (tako ime gospođi) ima turističku agenciju specijalizovanu za turiste iz Srbije i da baš traži nekog u Rimu ko zna srpski i italijanski, da joj pomaže sa turistima. A jednog dana, ko zna, da ga osposobi i za pravog turističkog vodiča.

Turistički vodič? PLING! PLING! PLING! – oči mi se vrte kao na slot mašini i zaustavljaju na € € € – prihvatam bez razmišljanja.

Dogovorenog dana u dogovoreno vreme, nalazimo se na železničkoj stanici, odakle ćemo uzeti voz, koji će nas odvesti na aerodrom, gde ćemo sačekati grupu turista, strpati u autobus, odvesti u hotel, rasporediti po sobama, ponovo ugurati u autobus, provozati po gradu i vratiti u hotel, taman na večeru.

Sve se odvija po planu: avion sleće, putnici izlaze, uzimaju kofere, dolaze do izlaza gde stojim ja sa tablom “Đ. Đ. turs” i okupljaju se oko mene. Fali samo Đ. Đ. koja juri vozača autobusa po parkingu. Nakon sat vremena, okupljena masa počinje polako da gubi strpljenje.

- Izvinite, ja moram u toalet…

- Ja moram nešto da popijem…

- Ja moram da promenim pare…

- Ja moram da telefoniram…

- Ja moram da uzmem…

- Gde ste pošli, pička vam materina?! – pojavljuje se konačno Đ. Đ. - Marš svi u autobus, da nisam videla da se neko još udaljio bez pitanja!

Zatim se okreće prema meni i tiho dobacuje:

- Sa stokom ne mo’š drugačije.

Pa sad… no, bolje da ćutim, inače ode dnevnica. Ulazim u autobus i sedam iza vozača. Vlada tajac, jer se niko ne usuđuje da pisne. Đ. Đ. uzima mikrofon.

- Molila bih poštovane učesnike ovog putovanja da se na trenutak utišaju, jer treba da vam dam važne informacije. Kao prvo, dobrodošli u Rim… ovde bi sad lepo došao jedan aplauz.

Ponovo se okreće prema meni:

- Sa stokom ne mo’š drugačije.

Nakon trominutnog aplauza i par ovacija, Đ. Đ. nastavlja:

- Sada ćemo vas odvesti u jedan od luksuznijih hotela u širem centru grada. Pažljivo gledajte kroz prozor, jer ćemo proći kroz EUR, novi deo Rima i nećemo se više vraćati tamo. Obratite pažnju na jezero, Markonijev obelisk, Kongresnu palatu i Novi Koloseum.

Turisti se okreću oko sebe, gledaju kroz prozore. A na njima samo magla, jer pljusti od ranog jutra. Stižemo u hotel koji je na oko 10 km od centra vazdušnom linijom bez ijedne linije metroa ili autobusa u blizini.

- Imate pet minuta da se smestite po sobama, piškite, kakite i vratite se ovde u hol. Ko zakasni – ostaje u hotelu.

Zatim mi tihim glasom dobacuje:

- Sa stokom…

- … ne mo’š drugačije! - uspevam da je preduhitrim.

Ponovo smo u autobusu. I dalje pljušti, ali Đ. Đ. ne odustaje od obilaska grada. Dolazimo do Koloseuma, prolazimo pored Rimskog i Trajanovog foruma, Oltara domovine. To, naravno, zamo samo vozač, Đ. Đ. i ja. Ostali ne vide ništa dalje od stakla. Konačno se zaustavljamo u podnožju Kapitolja.

- Svi napolje! – i okreće se prema meni.

- Stoka! Il’ tako il’ nikako – uspevam da joj pročitam misli.

Vodi nas trčećim korakom uz stepenice, do spomenika Marku Aureliju na konju i postrojava nas ispod repa. Pokušavam pantomimom da objasnim turistima da su oko nas Senatorska palata, Kapitoljski muzej, a malo dalje i simbol Rima, kapitoljska vučica sa Romulom i Remom. Ali me Đ. Đ. prekida:

- Gospodo, – gleda u njih, a zatim u mene (“Stoka!”, kažem samo otvarajući usta i držeći palac podignut nagore, a ona mi namiguje) - pred nama je nešto najveličanstvenije što ćete ikad moći da vidite i to isključivo sa “Đ. Đ. tursom”. A to nije ni Oltar domovine, ni Koloseum onaj tamo pozadi, ni Rimski forum, ni Romul ni Rem… to je, gospodo, ova terasa prekoputa.

Od magle se ne vidi ni glava konja ispod čijeg repa stojimo, a kamoli nešto prekoputa.

- To je terasa na kojoj je Sofija Vilani Šikolone širila veš daleke 1956. godine… Šta me tako bledo gledate, kao da ste… kao da ste… sto… stranci? Sofija Loren, bre!

Nastaje tajac.

A ja tajanstveno nestajem u magli. I izranjam negde na sigurnom.

U TORvajanici.

Jednog, naizgled mirnog, novembarskog popodneva u Rimu…

Od: Komšinica iz susednog ulaza
Za: Moj muž
Poslato: Utorak, 15. novembar 2011. | 15:06

Poštovani K.,

Izvinite što Vas uznemiravam. Već više puta sam videla “nisan kaškai” svetlosive boje, sa stranim tablicama BG-123-ŠLJ kako se parkira u našoj ulici. Gospođa za volanom, smeđokosa (nijansa 4), svetloplavih očiju, visoka oko 175 cm, istočnoevropskih crta lica i izraženog neitalijanskog akcenta, tvrdi da je Vaša žena. Podsećam Vas da je naša ulica privatna i da je u njoj je zabranjeno parkiranje licima koja nisu rezidenti.

Molim Vas, kao rezident, imam pravo da znam da li je to vaša žena?

Arh. De Q.
PR stanara ulaza 6

Od: Moj muž
Za: Komšinica iz susednog ulaza
Poslato: Utorak, 15. novembar 2011. | 15.39

Poštovana De Q.,

Moja supruga jeste strankinja (doduše, geografski gledano, iz Centralne Evrope), ali odlično govori italijanski, visoka je 181 cm, ima svetlozelene oči, kosa joj je smeđa, ali nijansa 5.1 i vozi “daevu matica”. Dakle, nije ona.

Molim.

Dipl. ing. K. T.
PR stanara ulaza 4

Od: Komšinica iz susednog ulaza
Za: Moj muž
Poslato: Utorak, 15. novembar 2011. | 16:06

Iz opisa bi se reklo da je, ipak, ona, mada nijansa kose više odgovara 4.1. Kako god, neki put bi bilo lepo da i mi, ostali rezidenti, možemo da nađemo mesto za auto.

Arh. De Q.
PR stanara ulaza 6

Od: Moj muž
Za: Komšinica iz susednog ulaza
Poslato: Utorak, 15. novembar 2011. | 17:03

Upravo sam proverio sa suprugom i bila je, ipak, ona. Požalila mi se da nije prvi put da ste je napali - već se desilo letos dok je parkirala auto naših gostiju (“reno megan”, trula višnja, registracija BG-321-ŠLJ za Vaš zapisnik).

Koristim priliku da Vas podsetim da ste prošlog leta držali zauzeta 4 parking mesta za kese od cementa dok ste 6 meseci renovirali stan. Da ne pominjem da je, zbog korišćenja pneumatske bušilice, intervenisala vatrogasna ekipa, jer ste izazvali pucanje zidova po vertikali i horizontali i da su svi stanari iz Vašeg ulaza morali da stave metalne podupirače kako im se ne bi srušio plafon. A šta reći za gospođu iznad vas, kojoj je pala terasa u Vaš dnevni boravak nakon što ste srušili sve pregradne zidove u stanu?

I da: supruga mi je rekla da ste juče, dok ste “tražili mesto za kola” bili na “vespi”, koju ste parkirali na mestu predviđenom za automobile i da je bilo još minimum 3 (slovima: tri) slobodna mesta za automobile.

S poštovanjem,

Dipl. ing. K. T.
PR stanara ulaza 4

PS: 5.1. Pomirite se s tim.

Od: Komšinica iz susednog ulaza
Za: Moj muž
Poslato: Utorak, 15. novembar 2011. | 17:06

“Vespa”? Vi me vređate. “Jamaha čelindž”.

Arh. De Q.
PR stanara ulaza 6

PS: Učinite gospođi uslugu i sugerišite joj kao minimum “tojotu jaris” i “loreal 4.1″.

Nedavno je direktor škole – Grk, vitkog stasa i tankog glasa – sazvao vanredni roditeljski sastanak da bi diskutovao o novom fenomenu: Romi. Počeli su iznenada da pohađaju obdanište. Njihova deca, mislim. A rimske mame su se odmah uhvatile za glavu: šta će s našom decom biti? Hoće li početi da piju, puše i kradu? Naša deca od 4 - 5 godina? I dok nas je direktor škole piskavim glasom molio da ne punimo glave našoj deci o predrasudama prema onoj romskoj (brate – ili sestro? – pravoslavni, pomislih, ko te stavi za direktora?), mi smo se već razišle, svaka na svoju stranu. Zabrinute.

Ali, stani: JA nisam samo rimska mama, JA sam i beogradska mama. JA sam celo obdanište i osnovnu školu (za srednju i fakultet ne garantujem) provela s ponekim Romom u razredu. I nikad nisam počela da pijem, pušim i kradem (dobro, možda malo). JA ne mogu da se pravim da sam zabrinuta što neko romsko dete ide s mojim u razred. Ja nemam takvih predrasuda! I moje dete ih nema sigurno. No, odlučujem da proverim. Pitam je da li se igra sa A. i F., romskom decom iz razreda.

- Ne – kratko će ona.

- Štaaa??? A zašto?

- A. čačka nos i lepi sline drugoj deci po keceljama, a F-ova mama ima srebrne zube.

Srebrne? Zar nisu bili zlatni? Kako god: zemljo, otvori se!

Lupam joj dva šamara i sedam za kompjuter da napišem svim mamama iz odaništa jedan mejl u kojem ih pozivam na solidarnost. Ali, mama M. me je već pretekla: “Mame, ne dozvolimo da u nama preovlada rasistički duh. Jesmo li ili nismo u 2011? Predlažem da se skupe svi roditelji i da odemo u romsko naselje da ih posetimo i time im pokažemo da smo razbili sve naše predrasude!”. Nije prošlo ni pet minuta, stiže masa mejlova ostalih mama sa “Tako je!”, “Dole rasisti!”, “Sva deca sveta su ista!”.

Vou! pomislim. A delovale su tako zabrinuto. Vidi se da su i one setile svog detinjstva, kao i ja. I ja odgovaram svima sa “OK, genijalno!” i isključujem kompjuter. I onda uključujem vijuge: samo trenutak, a šta ćemo mi zapravo u tom njihovom naselju da radimo? Nas 20 i kusur, da posedamo kod jednog od njih kući ili gde već i… šta? Čekamo da nam demonstriraju kako ne puše, ne piju, ne čačkaju nos…? Mislim, budimo ozbiljni: to može da se vidi i u mojoj kući (čačkanje nosa ponajviše). Ako već treba nešto da uradimo za njih, bolje da im damo neku novčanu pomoć ili tako nešto. Uključujem ponovo kompjuter, otvaram mejl, klikćem na “odgovori svima” i iznosim gorepomenuto.

Nastaje tajac od nedelju dana, pri čemu, neobjašnjivo, ne srećem ni jednu mamu. Ni jedna me više ne zove na kafu, u šetnju, kod frizera… Šta je sad kog đ… avola da mislim?

A onda mi osmog dana stiže SMS od mame M.: “Čekam te u baru X. Hitno!”. Nalazim je sa naočarima za sunce (u sred novembra?) kako čuči između vitrine za kolače i frižidera za koka-kolu.

- Ja neću da idem u naselje!

- Okej, ne moraš. Mada je to je bila tvoja ideja…

- I neću da im dajem novčanu pomoć!

- Okej, ne moraš. Mada, obzirom da si diretkor dnevnika na RAIx televiziji, biće ružno…

- Vidiš… ja… svakog jutra vozim dete u školu… i… na semaforu nalećem na… na… tatu od F….

- I? Kažeš mu “Dobar dan”?

- Ne, pokazujem mu srednji prst. Svaki put mi uzme 10 evra za pranje šofer-šajbne!

U meni se bude bolna sećanja od pre 10 godina, kada sam vadila, tada novu sad isteklu, ličnu kartu: mesec dana obigravanja Šaltera i to malo braon govno od 4 lista i dalje nije bilo moje. Falila su dokumenta: “kafa“, “cigare” i “viski“.  Šalteruša je samo slegnula ramenima. A onda se zagledala u moja:

- … osim ako ne priložite TO.

TO… šta? Gledam po sebi, a ono brushalter sa providnim bretelama, tadašnji modni hit. Nalažljiv samo u Italiji, mom tadašnjem i sadašnjem prebivalištu. Da ne dužim, vratih se kući s promajom u dekolteu, ali sa ličnom kartom u džepu.

Ne, ovog puta to neće da se desi, ovog puta ću da nađem Vezu.

Zovem druga koji ima druga čiji zet radu u MUP-u. On je baš pošao ćerki da vadi novi pasoš, pa će da pita (čitaj: sredi). Vou, mislim se, ovo je bilo lako! Prolazi 5 dana, drug zove da pita koji mobilni telefon imam i da li ima tač-skrin, mp3, foto-aparat, video-kameru i wi-fi. Ima.

- OK, ponesi ga, nasnimi neke narodnjake i biće gotova za nedelju dana.

Samo trenutak, da im POKLONIM telefon? Mislim, dok je jedan brushalter… ali mobilni? Ne, taj video neće gledati!

Odlazim u MUP da probam dobijanje lične karte legalnim putem. Opet ista priča: potvrda od Kurte, ne starija od 6 meseci, potvrda od Murte, ne starija od 6 meseci… Jebote, u čemu je fora? ‘Ajd državljanstvo, ali zašto krštenica ne sme da bude starija od 6 meseci? Kao da svakih pola godine mogu da se vaskrsnem na nekom drugom mestu? I, naravno, isporuka 15 dana nakon predaje dokumenata. Znači, ako je predam sad, dobiću je kad budem ponovo došla u Srbiju za Božić? Ne, ne, definitivno mi treba Veza!

Otvaram sajtove svih mojih društvenih mreža: proveravam ko se gde čekirao na Forskveru, ko gde radi na Linkdinu, Fejsbuku, Tviteru. Gugl plusu… I nalazim je: osoba S. Zna nekog ko zna nekog u mom MUP-u. Plavuša, ali daj-šta-daš.

Odlazim ispred SUP-a dogovorenog dana u 6 ujutru, ali S. ni od korova. Odlučujem da, dok čekam, skoknem do banke i opštine i uplatim takse, izvadim državljanstvo i krštenicu. Ali nje i dalje nema. Stajem u kolonu za predaju dokumenata i baš kad, negde oko 9, stiže na mene red, stiže i S. Maše mi ljutito sa ulaza:

- Šta radiš tamo?! Sad ću ja to da sredim! Idemo pravo kod Načelnika. Prvo ja sebi moram da sredim nove tablice, pa ću usput da proguram i tvoju ličnu kartu.

‘Ajde. Kao da imam alternativu?

Odlazimo kod Načelnika u kancelariju, sedamo na kožne fotelje, dobijamo kiselu vodu, udar ledenog vazduha iz klima uređaja pravo u rebra i smešak načelnika. Tj. njoj smešak, meni ćorak. Ja sam smeđokosa.

Počinje rasprava oko broja tablica koji želi S.: mora da bude neparan broj, a zbir različit od 7, veći od 2 i manji od 11. Prolazi tri sata. Na kosi mi se polako hvata led, noge su mi se odavno ukočile, a oni se još nisu dogovorili oko broja, a kamoli slova. Prolazi još par sati.

Oko pet popodne je konačno sve dogovoreno, samo da joj neko skine stare i stavi nove tablice. Mene, na trenutak – koji će trajati čitavu večnost – izvode iz kancelarije i ostavljaju kod šaltera. Koristim priliku što je vreme pred zatvaranje, nema nikog u redu, i predajem dokumenta. Službenica me pita nešto, ali ja automatski odgovaram da ne nosim brushalter. A ni moblni.

- Pitam da li vam je ostala ista adresa?

- Zapravo, ja živim u Italiji već 12 godina. Ako u međuvremenu nije promenjeno ime ulice, onda je adresa ostala ista.

I onda se dešava nešto… nešto strašno! Jezivo! Brutalno! Službenica mi saopštava da osobe koje borave u inostranstvu imaju pravo na ubrzano dobijanje dokumenata. Da mogu odmah da idem u sobu 2, da me slikaju i uzmu mi otiske.

I da će mi lična karta biti gotova prekosutra.

Negde na auto-putu Zagreb – Beograd

- ‘Alo, bre – kazem mužu na italijanskom - ne prelazi 150 km/h, zaustaviće nas policija! A onda smo  nagrabusili. Prvo će da nas oderu zbog prekoračenja brzine, a onda i zbog mog “bre”.

Muž me podsmešljivo gleda i savetuje mi da, u tom slučaju, pričam italijanski i ponašam se italijanski. I gari našu mezimicu na… o, bože, na neki broj koji prevazilazi sve brojeve na skali brzina? I što je on više gari, to se meni sve više čini kao da…kao da… pa, kao da neko pokušava da nas pretekne?! I stvarno, pretiče nas beli “Mercedes” ukrašen belim peškirima.

Samo trenutak: beli peškiri? Jeste da smo malo pre toga, u nekoj britiji pored puta, sručili u stomak koji tanjir ulja sa pomfritom, kupus-salatom i nekim opankom od pljeskavice, ali da već imamo halucinacije…?

“Mečka” nas pretiče, a suvozač nam maše rukom kao da hoće da nas zaustavi.

- Au, jebote – otrezni se muž odjednom - hrvatska policija! Šta ćemo sad?

- Policija? Sa peškirima?! Samo ti vozi dalje.

“Mečka” i dalje pokušava da nas zaustavi. Sad već ablenduje i trubi. Muž uspaničeno nastavlja da vozi pokušavajući da izbegne sudar i nastavlja da paniči:

- Sigurno je policija u civilu. Vi, Balkanci, imate te glupe običaje s peškirima!

Tada primećujem da “Mercedes” ima nemačke tablice.

- Policija? Sa peškirima? I nemačkim tablicama?! Samo ti vozi dalje.

“Mečka” ne odustaje i počinje agresivno da nas gura u zaustavnu traku. Muž se predaje. Zaustavlja auto, otvara prozore i čeka šta će da se desi. Prilazi nam suvozač, bez reči mu potura mužu vizit-kartu i počinje da recituje:

- Amico, io M. M., musulmano, lavorare. Macchina, bambino piccolo, benzina! – i počinje da skida dva zlatna prstena sa ruke i tura ih mužu pod nos. A on gleda njega, pa mene, kao da je meni italijanski maternji jezik, a ne njemu.

- Čovek te pita da mu daš malo benzina u zamenu za prstenje. Vidiš da ima malo dete u kolima! – kažem mu na pravom italijanskom i počinjem da se osvrćem oko sebe u potrazi za nečim čime bi mogli da pretočimo benzin. Ali, naš prijatelj, M. M. stavlja opet istou gramofonsku ploču:

- Amico, io M. M., musulmano, lavorare. Macchina, bambino piccolo, benzina, benzina!!! - i nastavlja da vrti zlatno prstenje.

Mislim, razumem ljude koji se usplahire zbog koječega samo zato što imaju dete u kolima – uzgred, i mi imamo jedno u našim – ali sve ima svoje granice. Pretočićemo ti malo benzina, samo nas pusti da…

- Amico, io M. M., musulmano, lavorare…

- Amico, noi italiani, tu aspettare, io cercare una bottiglia (Prijatelju, mi Italijani, ti sačekati malo, ja tražiti jedna flaša)! – kažem mu, sa već malo poljuljanim strpljenjem, na tarzan-italijanskom.

Lice A. A. menja izraz i sad se okreće prema meni:

- Non volere benzina, denaro (Ne trebati benzin, pare)!

Zabezeknuto ga gledam, a onda mi na “našem” izleće:

- Ja da ti dam pare? Jesi ti, bre, normalan?

A onda i njemu na “njegovom” izleće:

- Šta, bre? Ma, tresnem ti ga u…! – i uzima nazad svoju vizit-karticu i prstenje i besno se vraća u kola.

I mi besno nastavljamo put. Nakon pola sata počinje ponovo da nas pretiče “mečka” sa nemačkim tablicama, ovog puta crna, a suvozač da nam maše rukom…

Dođem kući, pažljivo raspakujem novog ljubimca i… sranje! Ne može da mi stane na policu. Širi je za 2 centimetra.

I, šta sad? Da proširujem policu il’ da skraćujem televizor? Policu, naravno. Je l’ “Ikea” ili nije?

Odlazim istog trenutka u “Ikeu”, samo što mi neka veštica od prodavačice kaže da se dotična polica više ne prizvodi u toj boji. Demode je, kaže. Ta divna boja trešnjinog drveta, zbog koje smo morali da uvezemo trosed iz Indije da bi nam se slagao, više nije u modi? Koga ova zajebava? Tražim da razgovaram sa direktorom, ali me namćorka obveštava da je zauzet pecanjem u Smolandu, negde između Geterburga i Stokholma.

Dobro, možda mogu da zamenim postojeću policu drugom, u svetlijoj boji, a da na one druge elemente u tamnijoj boji stavim svetlija vratanca? Da izgleda kao da smo namerno iskombinovali te dve boje?

A da se, ipak, konsultujem s mužem prvo…? Bolje ne – reći će mi da vratim nazad televizor.

Trčim kući i zovem prijateljicu arhitektu, a ona se u roku od pet minuta materijalizuje kod mene.

- Ma, kakvo mešanje boja, ti moraš komplet da menjaš ove police! Ova boja je sranje. Stavi sve belo, da televizor dođe do izražaja. A kad već to menjaš, onda moraš da se rešiš i… hm… kakvo ti je ovo braon đubre?

- Misliš na ovu vetrinetu koju je svekrva dala da se napravi?

Ona nemo klima glavom u znak potvrde, zatim plazi jezik i stavlja kažiprst u usta. Ok, i meni se povraća od vetrinete, ali nju ne smem da uklonim. Ako mi je život mio.

Drugarica arhitekta razočarano odmahuje glavom i premešta se u predsoblje.

- A da premestiš dečju sobu u dnevnu? Srušiš zid između hodnika i dečje sobe i dobiješ veći dnevni boravak…?

Iz gradonačelnikove kancelarije javljaju da će za svakog turistu biti bar po jedan primerak ove vrste suvenira.

Znači, sedite, opustite se i… !

Ulazim u teretanu i nalećem na nešto žensko što, čini se, ima čelik u zadnjici i grudima (veličina 5, ne mogu da ne primetim). Sa osmehom uteruje radoznalu ženskadiju u salu. I ja bih da se smeškam, ali shvatam da, u odnosu na nju, izgledam kao da sam preživela japanski cunami. Zato i ne nameravam da idem na njen čas. Ali pomisao na zadnji trap koji prkosi gravitaciji, čini svoje: kao hipnotisana ulazim u salu.

Zauzimam, po inerciji, mesto u poslednjem redu. Ne zato što sam sad nešto stidljiva, nego sam visoka, pa da i ostali mogu da vide. Da, to je samo i isključivo zbog visine. Žena Baš Čelik pušta muziku do daske i počinje da skakuće, kao leptirić, sa jedne noge na drugu nogu.

- ‘Ajmo, levo-desno, step-tač! Danas niste obične žene, danas ste fam-fatal!

Počinjem da se mrdam, ali noge, kao da su ispunjene čelikom, ni makac. Kakva fam-fatal, osećam se kao fam-metal! Mogu samo da se klimam levo-desno. Ali, trudim se. Već sam oblivena znojem, što je dobar znak, jer  trošim kalorije. Mršavim! Zatežem se! Jupiii!

- Gospođo, – obraća mi se Žena Baš Čelik – nije poenta da se znojimo! Poenta je da izgledamo izazovno i seksi!

Naravno. Seksi. Baš tebe briga što ja imam po dva’es godina u svakoj nozi. I isto toliko kila, po nozi.

- ‘Ajmo, step-tač, tač-sajd, hil-tač i opet step-tač!

Čekaj malo, ovo ona hoće da nam proda kao burlesku? Znam ja šta je step, videla sam na Vi-ju kod ćerkine drugarice.

- Gospođo, – opet se meni obraća - unesite malo seksipilnosti u te pokrete! Ne treba da uplašite svog muža, nego da ga zavedete.

Šta ima da ga zavodim, kog đavola? Već je zaveden, u knjigu venčanih, onomad kad smo potpisali  kod matičara na doživotno. I to je to. Meni trebaju sise i dupe od čelika, da bih se ja osećala bolje.

- ‘Ajmo, step-tač, pljesak rukom po zadnjici, tač-sajd, kruženje rukama po grudima, hil-tač, pućimo usne i opet step-tač!

I tako sat vremena. Znoj mi lipti iz svake pore, ali ga brišem peškirom, krišom, dok je Žena Čelik zauzeta gledanjem same sebe u ogledalu. I zatežem se, kakav fantastičan osećaj!

- ‘Ajmo, step-tač, pljesak rukom po zadnjici, tač-sajd, kruženje rukama po grudima, hil-tač, pućimo usne i skidamo majicu – juhuuu! – i baca majicu (ako tako može da se nazove ona krpica) i ostaje… pa, ostaje golih grudi. Da se čeliči. One i dalje savršeno stoje na svom mestu, s tim što menjam mišljenje o veličini: definitivno je šestica!

- Jeste videle? E, ovako treba da igrate. A ako hoćete ovako i da izgledate, daću vam broj mog estetskog hirurga…

Otkako sam rešila da postanem biznis vuman, poslu nikad kraja. A još ni firmu nisam otvorila! Eto, baš juče se ispostavilo kako sutra moram u SUAP, Sportello Unico per le Attività Produttive (nešto slično Ministarstvu za istraživanje ruda i gubljenje vremena) da predam neke papire.

Pada mi mrak na oči. To je jedna od onih institucija koje imaju četvorokratno radno vreme, u smislu: otvorene su četiri puta po četiri sata u nedelji, ali u promenljivo radno vreme, u zavisnosti od godišnjeg doba, vodostaja Tibra, programa utakmica na televiziji i štrajka GSP-a. A dokučiti “šta”, “gde” i “kako” s tim papirima je misija i za Toma Kruza: nemoguće.

I baš dok razmišljam da odustanem od biznisa, pojavljuje se on, moja pametnija polovina, i izgovara magične reči: “Bio sam tamo” i “Znam kako radi“. Gledam ga i razmišljam kako, na kraju krajeva, ipak nisam napravila pogrešan izbor kada sam s njim potpisala ugovor kod matičara. Sedamo za kuhinjski sto, dok on vadi mapu SUAP-a i crta po njoj crvenim flomasterom:

1. Odeš u prvi utorak kad je mlad mesec  tačno u 7 ujutru. U to vreme je služba zatvorena, ali ti se upiši na spisak koji stoji zakačen za banderu ispred glavnog ulaza. Služba može da primi samo 35 stranaka dnevno, ali pošto rade do 12.30, onda koliko stignu. To uglavnom bude oko 10 osoba.

2. U 8 dolazi tip koji radi na šalteru informacija i uzima spisak. Ti tada moraš da zauzmeš niski start ispred ulaznih vrata, iako otvaraju tek u 9.

3. Kad otvore za stranke, trči stepenicama do 5. sprata – nemoj da gubiš vreme čekajući lift, jer treba da si na spisku i za lift  – i kod šaltera SUAP uzmi broj.

4. U 10 dolazi službenica sa spiskom sa bandere i počinje da proziva po brojevima koji si uzela kad si izašla iz lifta. Na taj način se obrazuje red po vremenu realnog dolaska, a ne uzimanja brojeva.

5. Tada čekaš do 11, jer je službenica na pauzi, ali ne smeš da napuštaš red. Ne zaboravi da se konsultuješ sa ostalima koji čekaju u redu kako da popuniš papire, jer ako ti nešto fali, moraćeš sve ispočetka.

6. U 11:30 se završava pauza i tek tad počinje predaja papira.

7. Onda moraš da uradiš ono najvažnije: izvadi brojanicu koju ti je poklonila moja mama kad smo se uzeli i počni sa molitvama.

A ja, budala, mislila da me svekrva mrzi!