Italijansko Ministarstvo zdravlja je došlo na originalnu ideju da svake tri godine poziva žene starije od 35 godina na besplatan test radi prevencije raka grlića materice. Bolje da sam falsifikovala godinu rođenja. Ili promenila pol.

Subota je i domu zdravlja nema nikog. Iz ordinacije na kojoj piše “PAP test. Sačekajte da budete pozvani” dopiru muški i ženski glasovi i cerekanje. Ovi lekari i sestre stvarno nemaju mere! Nakašljavam se.

Kikotanje prestaje, otvaraju se vrata. Žena, očigledno ispod 35, izlazi nameštajući kosu. A za njom i muškarac u belom mantilu, očigledno preko 53, nameštajući pantalone.

- Nemojte da mislite da ja svaku pacijentkinju ovako… hm… pozdravljam. Mi smo, znate, prijatelji.

Gledam ga s visine i, dok govori, zapljuskuje me talas alkoholnog smrada. S gađenjem ulazim u jazbinu. Ordinaciju, pardon. Sedam na stolicu povlačeći mantil ispod dupeta i predmeta pap-testa. Nikad ne znaš šta možeš da u’vatiš preko pantalona. Doktor PAP test seda naspram mene i tek tada vidim da mu na mantilu piše ostetrico. Jebote, samo meni može da zapadne muškarac, dedica i babica.

- Kako se zovete? Gde živite? Gde i kad ste rođeni…?

Diktiram podatke gledajući kroz prozor, razmišljajući zašto sam uopšte rođena kad moram da prolazim kroz sve ovo.

- Rekoste mesto rođenja Beograd? Aaah… Beograd… Beograd… moj san!

- Molim?

- Kažem, samo mi Beograd fali, pa sam obišao celu Jugoslaviju (piše “Jugoslavija” preko celog lista). Figurativno rečeno (namiguje mi).

- Baš lepo. A da stavite, ipak, “Srbija”? Da mi ne prave posle probleme sa zemljom koja više ne postoji…

- Kako to mislite “Jugoslavija više ne postoji”? Za mene postoji i uvek će postojati! Od Vardara pa do Triglava! Skinite se. Lezite. Podignite noge.

Seda naspram i u visini znate već čega i okreće lampu u istom pravcu. Osećam se kao da sam na vivisekciji, samo sam, greškom, i dalje živa.

- Mmm… da vidimo šta se krije u Beogradu…

Osećam kako mi nešto metalno mi dopire do grla, ali odozdo, i hoću da umrem.

- Kao što sam i mislio. Vi, kao i većina Jugoslovenki, imate Lorem ipsum dolor. Što nije neminovno nešto loše, ali nije ni dobro.

- Imam šta?

- Lorem ipsum dolor sit amet, consectetur adipiscing elit. To vam je kao kad stavite krušku u čašu, pa se ona “prelije”.

Ili sam ja pala sa kruške, ili je on upao u kruškovaču.

- Bojim se da vas ne razumem.

- Lorem ipsum dolor se manifestuje kad consectetur adipiscing elit dobije kruškast oblik i izađe iz fusce et sapien velit.

- A-ha.

- To se ranije tretiralo sa ut sagittis sapien ac leo auctor elementum, ali sada više nije neophodno.  Mada… (okleva jedan trenutak)… kod vas je baš izraženo… mogu to na brzaka da vam otklonim (namiguje mi)?

- Č… či… čime?

- Upravo sam vam rekao: spaljivanjem.

Oh, bože! Zašto sam morala da se rodim u Jugoslaviji i nosim kruške u stomaku?

- N… na ž… živo?

- Taman posla! Sa anestezijom. Lokalnom ili totalnom?

- Totalnom.

- Onda za vas nešto specijalno – i odlazi do svog ormarića, otvara ga, presipa nešto i vraća se do mene:

- Leskovačka dunja, 60 volumnih procenata.

Dok stupam na američko tle zapljeno gledajući oko sebe, nalećem na nekog.

- Pardon! – i nastavljam dalje.

- Welcome to Las Vegas!

Stajem, okrećem se i gledam: shvatam da sam upravo udarila u slot mašinu.

- Insert your coin – namiguje mi.

- Ha?

Ja, inače, imam samo jedan porok: ne volim igre na sreću. Dobro, imam i drugih - ne pijem, ne pušim, ne drogiram se… ali, ovo sa igrama na sreću je nešto neverovatno: nisam nikad ništa dobila, čak ni igračku u Kinder jajetu! Sve mućak do mućka, da čovek ne poveruje…

Uzimam kolica za prtljag, ali ona neće ni da se mrdnu.

- Welcome to Las Vegas! Insert your coin – i pocupkuju.

Šta?! I ti? Mrš!

Odustajem i sama prtim kofere do izlaza, gde me čeka R. sa pravim kaubojskim šeširom i lažnim revolverom. Devojka je, inače, naše gore list, 10 godina u Las Vegasu i nikad podlegla američkim običajima… Šta joj je sad?

- Welcome to Las…

- Spuštaj taj pištolj i vodi me odmah kući da spavam! I daj mi dva bensedina (tad još nisam znala da postoji lek protiv džet-lega).

R. me prvo zbunjeno gleda, zatim razočarano i, na kraju, ljutito:

- Okej, razumem da si umorna, i da si budna više od 24 sata i… bum! - opaljuje slučajno iz revolvera – ali nemoj sad sve da mi kvariš: moraš da odigraš bar jednu partiju! To je za sreću! Jednom si u Las Vegasu, nemoj da si baba!

Ćutke ubacujem dolar, povlaćim ručicu i čujem dobro poznati zvuk… tišine. Opet ništa.

- E, jebote! Koji si baksuz! ‘Ajmo kući.

Strovaljujem se u krevet. Ne znam više ni ko sam, ni kako se zovem, još manje šta mi je sve to trebalo.

- Uzmi ovo, – R. mi ubacuje dve tablete u usta – bolje ćeš da spavaš, – a Rubi Red će ti pomoći da lepše sanjaš – dodaje mi čašu i tera me da popijem sve naiskap.

Rubi Red…  Rubi Red… Ko je, jebote, Rubi Red? Ali padam u san, kao da sam upravo dobila anesteziju.

Sutradan se budim sa najvećom glavoboljom ikad. R. se istog trenutka pojavljuje u sobi:

- Ustaj, grad nas zove. Znaš li da smo na samo 12 minuta od aerodroma i 13 od Stripa?

Bledo je gledam.

- Strip… tiza?

- Ne, ne, neznal… nevaljalice! Uzmi ovo – i počinje da mi ubacuje tablete u usta – jedna za džet-leg, jedna za glavobolju, malo vitamina… A ovo – pokazuje na čašu - ovo će ti dati krila!

Pitam otkud aerodrom u sred grada i da li ćemo leteti do njega (obzirom na krila), a ona mi se podrugljivo smeška:

- Da smo u tvom Rimu, pa još i nekako. Mislim, gde se još aerodrom gradi na 100 kilometara od centra grada?!

Što jes’-jes’. Jesam li ili nisam u polasku promenila pet prevoznih sredstava dok se nisam dokotrljala od kuće do rimskog aerodorma (vidi Idi u dupe na… aerodrom!)? Sedamo u kola i pravac na Strip, glavnu ulicu u kojoj su smešteni hoteli, kazina, kafići, radnje… Sve što vredi truda da se vidi u Vegasu je tamo.

Nameštamo se za slikanje kod table “Welcome to Las Vegas”. Iz okolnih palmi počinju da izlaze Elvisi, Majkl Džeksoni i razni drag kvinovi sa osmehom od uva do uva.

- Je li, šta hoće ovi? – pitam uplašeno. A R. mi se kiselo smeška:

- Prestani da me blamiraš i daj im po dolar. Imaćeš fotografije na kojima će ti svi tvoji lažni rimski gladijatori pozavideti!

Poslušno vadim novac i aparat i, pre nego što mogu da se pobunim, osećam nečje ruke na grudima, dupetu, nogama, tuđi jezik u ustima – škljoc! – i oni, zajedno s mojih 20 dolara, već nestaju u palmama.

- Jao, fuj! Vodi me odmah na neko mesto gde mogu da dezinfikujem usta!

Odlazimo u Pariz. Pomislila sam na trenutak da je u pitanju hotel, a onda sam shvatila da je reč o maketi francuske prestonice u razmeri 1:1, ili tu negde.

R. naručuje na francuskom nešto što zvuči kao Šabor, a konobar mi donosi nešto što liči na sok od kupina. Gutam sve naiskap i shvatam da je čista votka, od koje mi, čini mi se, opet rastu krila.

- A šta misliš da se sad popnemo na Ajfelov toranj…? – pitam puna entuzijazma.

Ali R. me već odvlači na drugu stranu, u salu sa raznim zelenim stolovima, šarenim kockicama i svetlucavim mašinama. Predlaže mi da ponovo okušam sreću. Jednom sam u Las Vegasu.

- Vidi, Elvis u kapeli za venčanja! – pokušavam da zamajam R., ali ona je već s mojim novčanikom na kasi i menja moje dolare u žetone koji, samo par minuta nakon toga, uz moju spretnu ruku, završavaju tamo odakle su i došli.

Narednih dana se ponavlja ista priča: buđenje – tablete – slikanje sa spodobama neodređenog pola – piće – kockarnica – ćorak – kuća – tablete – piće – spavanje. Doduše, kockarnice su svaki put u nekom drugom ambijentu, čas u Njujorku, čas u Keopsovoj piramidi, čas u Veneciji… ali kockarska sreća je uvek ista: nikad ništa.

Sedmog dana boravka u Vegasu, R. me odovodi u Frimont strit.

- Jao, pa to je onaj neonski kauboj! – oduševljeno gledam, ali R. me žustro uvlači u neku mračnu prikolicu.

- Šta ćemo koji moj…? – ali ne uspevam da završim misao, jer me nečja ruka hvata za ruku. - Jao, sestro, nemoj, ne mogu više da me pipaju…

- Ššš! – čujem R. – Ovo je Gvendalina.

Okej, Gremlina, drago mi je, sad mi pusti ruku. Ali – trt! – ona je još jače steže. Zatim mumla nešto na, rekla bih, šatrovačkom i, u zamenu za šaku mojih dolara, dodaje R. neku kutijicu. Izlazimo ponovo na Frimont strit.

- Uzmi ove pilule – kaže mi R. – pomoći će ti da imaš više sreće. A isprobaćemo odmah njihovu efikasnost tako što ćeš odigrati partiju… hej, gde si pošla?

Znate li šta je prednost Las Vegasa? Što je aerodrom na samo minut od centra grada.

- Rekao sam vam da me ne uznemiravate dok tvitujem!

- Gospodine gradonačelniče, iz meteorološkog javljaju da će sutra najverovatnije padati sneg.

- Sneg? U Rimu? Mene ste našli da zajebavate?!

- Ozbiljni smo. Šta da radimo?

- Kako „šta”? Šta ja znam šta se radi kad pada sneg? Prvi i poslednji put je padao pre 30 godina, ja sam tad bio u školi. Znam šta ćete: zatvorite škole, nek se deca grudvaju.

- Ali ako to objavimo, a sneg ne padne, roditelji će da vas linčuju.

- Oh, bože, snađite se. Za šta vas plaćaju ti isti građani? I pustite me više na miru. Imam sad 666 menšna na koje moram da odgovorim do kraja radnog vremena.

Gadonačelnikov kabinet je dao  vest da će u petak, zbog opasnosti od vejavice, sve školske ustanove biti  otvorene, ali da neće biti nastave. Sigurnosti radi. Pa kome se uči – nek uči, a kome se grudva…

Petak je osvanuo sa neznatnom promenom vremena: umesto uobičajenog sunca, padala je kišica. Građani su skeptično gledali u nebo dok su odvodili decu u škole, a zatim tvitnuli gradonačelniku: “Imali ste pravo. Možda je trebalo i sa gradskim prevozom da uradite isto? Vozila da saobraćaju, ali da ne otvaraju vrata u stanicama? Sigurnosti radi”.

Međutim, oko 10 časova je počela susnežica. Oko 13 sneg. Oko 18 snežna oluja je zahvatila ceo grad. Gradonačelnik je o ovome  bio obavešten tek kad je hteo da izađe iz kancelarije na Kapitolju i našao u se licem u lice sa vučicom, Romulom i Remom, koji su tražili sklonište.

- Oh, sranje! Koga sad da zovemo? Civilnu zašitu?

- Gospodine gradonačelniče, već smo probali, ali kažu da su njhovi ljudi već svi na terenu. Svi troje.

- Kako to mislite? Gde su ostali?

- Sećate se kad ste prošle godine izvršili reorganizaciju njihovog personala i otpustili sve osim direktora, zamenika direktora i sekretarice…?

- Dobro, dobro, šta je sa Gradskom čistoćom?

- I oni su na terenu, ali samo sa metlama.

- A šta je sa mašinama za čišćenje snega?

- Sećate se kad ste pre dve godine naredili da se sve premeste na onaj plac u centru grada, a ključevi povere stanovnicima staračkog doma kojem taj plac pripada? Eto, ne mogu da se sete gde su stavili ključeve…

- Dobro, dobro… Pa koga sad da pošaljemo da čisti jebeni sneg?

- Razmišljali smo o vatrogascima. I lovcima i roniocima. Oni sigurno imaju rukavice, ako ništa drugo. Mogli bi rukama da čiste?

- Odlično. Tvitnite to u moje ime, ja odoh kući.

U subotu je na televiziji osvanula vest da je u Rimu tokom cele noći padao sneg, te da je grad paralisan: 90% ljudi, koji su u petak popodne pokušali da se vrate svojim kućama, bilo je primorano da ostavi svoja vozila na ulicama; 100% kamiona je stalo i potpuno zakrčilo auto-put oko grada; od svih privrednih i komercijalnih delatnosti, bilo je u funkciji samo 10% supermarketa, od kojih je 100% bilo ispražnjeno već u prvih sat vremena od otvaranja.

- Gradonačelniče, šta da radimo? – javili su mu se telefonom iz štaba. – Medija i građani nas konstantno zovu, ne znamo šta da im kažemo.

- Kako „šta da im kažemo“? Građanima kažite im da mogu da se skijaju i sankaju kod Koloseuma, klizaju u fontani Trevi, organizuju biatlon na Trgu Navone. Smislite i vi nešto, ne mogu sve ja!

- Da organizujmo takmičenje u pravljenju sneška belića kod Vatikana?

- Odlično.

- A šta ćemo sa medijima?

- Uff… koliko problema… Recite da ćemo podeliti 2000 lopata građanima, da sami čiste sneg. Ako ne očiste – naplatićemo im kaznu. Takođe, sva ona vozila što su poostavljali na ulicama, moraju da uklone u roku od 3 sata, inače će i oni platiti kaznu. Moramo nekako da dopunimo gradski budžet… Ali, recite da to ide onima što su ostali bez krova nad glavom.

- E, to Vam je pametno!

- Ja ću lično sad da siđem i očistim malo snega oko moje zgrade. Dovedite sve televizijske ekipe da me snimaju, da ne radim za džabe – reče spuštajući slušalicu. – Ženo, daj mi onu kuhinjsku so.

Par sati kasnije, na svim gradskim  televizijskim stanicama išao je ekskluzivni snimak gradonačelnika kako čisti sneg i posipa so po svojoj ulici. Međutim, bio je prekinut još ekskluzivnijom vešću da je 4-5 ljudi umrlo od infarkta čisteći sneg.

- Halo, Kapitolj? Kakva je ovo šala?

- Gospodine gradonačelniče, nije šala. Zaboravili ste da, uz lopate, pošaljete i uputstva za njihovo korišćenje.

- Oh, sranje! Šta sad da radim?

- Ne preostaje vam ništa drugo nego da objavite vanredno stanje usled prirodne katastrofe. Jeste da je ovaj sneg padao samo jedan dan i da neće više padati, ali bolje da čekamo proleće, da se sam otopi, nego da rizikujemo nove nesreće. Naredite da i dalje sve bude zatvoreno i da niko ništa ne dira.

- Ali… Rim nije selo… Rim je grad sa 5 miliona stanovnika! Izgubićemo sve turiste! Imigranti će se vratiti kućama. Ko će onda da nam čisti kuće, radi moleraj , brine se o starim licima…?

- Ne brinite se. Objavićemo odmah vest da se Rim kandiduje za Zimske olimpijske igre za 2042. godinu.

Pažnju mi privlači oniža crnka:

- Ma to, Miki, nema frke… Važi, Miki… Čim pre… Ma, ne budali, bre… Okej, ćao. – i stavlja mobilni u tašnu.

Nemam običaj da “startujem” “naše”, pogotovo ne žene, ali u tom trenutku, na tom mestu, “nešto” mi je reklo da priđem gospođi i pitam je odakle je, kako se zove, čime se bavi…

- Izvinite… DA LI ZNATE KAKO DA SE VRATIM KUĆI IZ OVE VUKOJEBINE???

Reč-dve i ispostavi se da, ne samo što živimo u istom kraju Rima, nego smo obe Beograđanke, obe trajno u Rimu: ona na radu a ja na birou. U naredna dva sata, koliko je trajala vožnja autobusom gradskog prevoza, saznala sam da Đ. Đ. (tako ime gospođi) ima turističku agenciju specijalizovanu za turiste iz Srbije i da baš traži nekog u Rimu ko zna srpski i italijanski, da joj pomaže sa turistima. A jednog dana, ko zna, da ga osposobi i za pravog turističkog vodiča.

Turistički vodič? PLING! PLING! PLING! – oči mi se vrte kao na slot mašini i zaustavljaju na € € € – prihvatam bez razmišljanja.

Dogovorenog dana u dogovoreno vreme, nalazimo se na železničkoj stanici, odakle ćemo uzeti voz, koji će nas odvesti na aerodrom, gde ćemo sačekati grupu turista, strpati u autobus, odvesti u hotel, rasporediti po sobama, ponovo ugurati u autobus, provozati po gradu i vratiti u hotel, taman na večeru.

Sve se odvija po planu: avion sleće, putnici izlaze, uzimaju kofere, dolaze do izlaza gde stojim ja sa tablom “Đ. Đ. turs” i okupljaju se oko mene. Fali samo Đ. Đ. koja juri vozača autobusa po parkingu. Nakon sat vremena, okupljena masa počinje polako da gubi strpljenje.

- Izvinite, ja moram u toalet…

- Ja moram nešto da popijem…

- Ja moram da promenim pare…

- Ja moram da telefoniram…

- Ja moram da uzmem…

- Gde ste pošli, pička vam materina?! – pojavljuje se konačno Đ. Đ. - Marš svi u autobus, da nisam videla da se neko još udaljio bez pitanja!

Zatim se okreće prema meni i tiho dobacuje:

- Sa stokom ne mo’š drugačije.

Pa sad… no, bolje da ćutim, inače ode dnevnica. Ulazim u autobus i sedam iza vozača. Vlada tajac, jer se niko ne usuđuje da pisne. Đ. Đ. uzima mikrofon.

- Molila bih poštovane učesnike ovog putovanja da se na trenutak utišaju, jer treba da vam dam važne informacije. Kao prvo, dobrodošli u Rim… ovde bi sad lepo došao jedan aplauz.

Ponovo se okreće prema meni:

- Sa stokom ne mo’š drugačije.

Nakon trominutnog aplauza i par ovacija, Đ. Đ. nastavlja:

- Sada ćemo vas odvesti u jedan od luksuznijih hotela u širem centru grada. Pažljivo gledajte kroz prozor, jer ćemo proći kroz EUR, novi deo Rima i nećemo se više vraćati tamo. Obratite pažnju na jezero, Markonijev obelisk, Kongresnu palatu i Novi Koloseum.

Turisti se okreću oko sebe, gledaju kroz prozore. A na njima samo magla, jer pljusti od ranog jutra. Stižemo u hotel koji je na oko 10 km od centra vazdušnom linijom bez ijedne linije metroa ili autobusa u blizini.

- Imate pet minuta da se smestite po sobama, piškite, kakite i vratite se ovde u hol. Ko zakasni – ostaje u hotelu.

Zatim mi tihim glasom dobacuje:

- Sa stokom…

- … ne mo’š drugačije! - uspevam da je preduhitrim.

Ponovo smo u autobusu. I dalje pljušti, ali Đ. Đ. ne odustaje od obilaska grada. Dolazimo do Koloseuma, prolazimo pored Rimskog i Trajanovog foruma, Oltara domovine. To, naravno, zamo samo vozač, Đ. Đ. i ja. Ostali ne vide ništa dalje od stakla. Konačno se zaustavljamo u podnožju Kapitolja.

- Svi napolje! – i okreće se prema meni.

- Stoka! Il’ tako il’ nikako – uspevam da joj pročitam misli.

Vodi nas trčećim korakom uz stepenice, do spomenika Marku Aureliju na konju i postrojava nas ispod repa. Pokušavam pantomimom da objasnim turistima da su oko nas Senatorska palata, Kapitoljski muzej, a malo dalje i simbol Rima, kapitoljska vučica sa Romulom i Remom. Ali me Đ. Đ. prekida:

- Gospodo, – gleda u njih, a zatim u mene (“Stoka!”, kažem samo otvarajući usta i držeći palac podignut nagore, a ona mi namiguje) - pred nama je nešto najveličanstvenije što ćete ikad moći da vidite i to isključivo sa “Đ. Đ. tursom”. A to nije ni Oltar domovine, ni Koloseum onaj tamo pozadi, ni Rimski forum, ni Romul ni Rem… to je, gospodo, ova terasa prekoputa.

Od magle se ne vidi ni glava konja ispod čijeg repa stojimo, a kamoli nešto prekoputa.

- To je terasa na kojoj je Sofija Vilani Šikolone širila veš daleke 1956. godine… Šta me tako bledo gledate, kao da ste… kao da ste… sto… stranci? Sofija Loren, bre!

Nastaje tajac.

A ja tajanstveno nestajem u magli. I izranjam negde na sigurnom.

U TORvajanici.

Jednog, naizgled mirnog, novembarskog popodneva u Rimu…

Od: Komšinica iz susednog ulaza
Za: Moj muž
Poslato: Utorak, 15. novembar 2011. | 15:06

Poštovani K.,

Izvinite što Vas uznemiravam. Već više puta sam videla “nisan kaškai” svetlosive boje, sa stranim tablicama BG-123-ŠLJ kako se parkira u našoj ulici. Gospođa za volanom, smeđokosa (nijansa 4), svetloplavih očiju, visoka oko 175 cm, istočnoevropskih crta lica i izraženog neitalijanskog akcenta, tvrdi da je Vaša žena. Podsećam Vas da je naša ulica privatna i da je u njoj je zabranjeno parkiranje licima koja nisu rezidenti.

Molim Vas, kao rezident, imam pravo da znam da li je to vaša žena?

Arh. De Q.
PR stanara ulaza 6

Od: Moj muž
Za: Komšinica iz susednog ulaza
Poslato: Utorak, 15. novembar 2011. | 15.39

Poštovana De Q.,

Moja supruga jeste strankinja (doduše, geografski gledano, iz Centralne Evrope), ali odlično govori italijanski, visoka je 181 cm, ima svetlozelene oči, kosa joj je smeđa, ali nijansa 5.1 i vozi “daevu matica”. Dakle, nije ona.

Molim.

Dipl. ing. K. T.
PR stanara ulaza 4

Od: Komšinica iz susednog ulaza
Za: Moj muž
Poslato: Utorak, 15. novembar 2011. | 16:06

Iz opisa bi se reklo da je, ipak, ona, mada nijansa kose više odgovara 4.1. Kako god, neki put bi bilo lepo da i mi, ostali rezidenti, možemo da nađemo mesto za auto.

Arh. De Q.
PR stanara ulaza 6

Od: Moj muž
Za: Komšinica iz susednog ulaza
Poslato: Utorak, 15. novembar 2011. | 17:03

Upravo sam proverio sa suprugom i bila je, ipak, ona. Požalila mi se da nije prvi put da ste je napali - već se desilo letos dok je parkirala auto naših gostiju (“reno megan”, trula višnja, registracija BG-321-ŠLJ za Vaš zapisnik).

Koristim priliku da Vas podsetim da ste prošlog leta držali zauzeta 4 parking mesta za kese od cementa dok ste 6 meseci renovirali stan. Da ne pominjem da je, zbog korišćenja pneumatske bušilice, intervenisala vatrogasna ekipa, jer ste izazvali pucanje zidova po vertikali i horizontali i da su svi stanari iz Vašeg ulaza morali da stave metalne podupirače kako im se ne bi srušio plafon. A šta reći za gospođu iznad vas, kojoj je pala terasa u Vaš dnevni boravak nakon što ste srušili sve pregradne zidove u stanu?

I da: supruga mi je rekla da ste juče, dok ste “tražili mesto za kola” bili na “vespi”, koju ste parkirali na mestu predviđenom za automobile i da je bilo još minimum 3 (slovima: tri) slobodna mesta za automobile.

S poštovanjem,

Dipl. ing. K. T.
PR stanara ulaza 4

PS: 5.1. Pomirite se s tim.

Od: Komšinica iz susednog ulaza
Za: Moj muž
Poslato: Utorak, 15. novembar 2011. | 17:06

“Vespa”? Vi me vređate. “Jamaha čelindž”.

Arh. De Q.
PR stanara ulaza 6

PS: Učinite gospođi uslugu i sugerišite joj kao minimum “tojotu jaris” i “loreal 4.1″.

Nedavno je direktor škole – Grk, vitkog stasa i tankog glasa – sazvao vanredni roditeljski sastanak da bi diskutovao o novom fenomenu: Romi. Počeli su iznenada da pohađaju obdanište. Njihova deca, mislim. A rimske mame su se odmah uhvatile za glavu: šta će s našom decom biti? Hoće li početi da piju, puše i kradu? Naša deca od 4 - 5 godina? I dok nas je direktor škole piskavim glasom molio da ne punimo glave našoj deci o predrasudama prema onoj romskoj (brate – ili sestro? – pravoslavni, pomislih, ko te stavi za direktora?), mi smo se već razišle, svaka na svoju stranu. Zabrinute.

Ali, stani: JA nisam samo rimska mama, JA sam i beogradska mama. JA sam celo obdanište i osnovnu školu (za srednju i fakultet ne garantujem) provela s ponekim Romom u razredu. I nikad nisam počela da pijem, pušim i kradem (dobro, možda malo). JA ne mogu da se pravim da sam zabrinuta što neko romsko dete ide s mojim u razred. Ja nemam takvih predrasuda! I moje dete ih nema sigurno. No, odlučujem da proverim. Pitam je da li se igra sa A. i F., romskom decom iz razreda.

- Ne – kratko će ona.

- Štaaa??? A zašto?

- A. čačka nos i lepi sline drugoj deci po keceljama, a F-ova mama ima srebrne zube.

Srebrne? Zar nisu bili zlatni? Kako god: zemljo, otvori se!

Lupam joj dva šamara i sedam za kompjuter da napišem svim mamama iz odaništa jedan mejl u kojem ih pozivam na solidarnost. Ali, mama M. me je već pretekla: “Mame, ne dozvolimo da u nama preovlada rasistički duh. Jesmo li ili nismo u 2011? Predlažem da se skupe svi roditelji i da odemo u romsko naselje da ih posetimo i time im pokažemo da smo razbili sve naše predrasude!”. Nije prošlo ni pet minuta, stiže masa mejlova ostalih mama sa “Tako je!”, “Dole rasisti!”, “Sva deca sveta su ista!”.

Vou! pomislim. A delovale su tako zabrinuto. Vidi se da su i one setile svog detinjstva, kao i ja. I ja odgovaram svima sa “OK, genijalno!” i isključujem kompjuter. I onda uključujem vijuge: samo trenutak, a šta ćemo mi zapravo u tom njihovom naselju da radimo? Nas 20 i kusur, da posedamo kod jednog od njih kući ili gde već i… šta? Čekamo da nam demonstriraju kako ne puše, ne piju, ne čačkaju nos…? Mislim, budimo ozbiljni: to može da se vidi i u mojoj kući (čačkanje nosa ponajviše). Ako već treba nešto da uradimo za njih, bolje da im damo neku novčanu pomoć ili tako nešto. Uključujem ponovo kompjuter, otvaram mejl, klikćem na “odgovori svima” i iznosim gorepomenuto.

Nastaje tajac od nedelju dana, pri čemu, neobjašnjivo, ne srećem ni jednu mamu. Ni jedna me više ne zove na kafu, u šetnju, kod frizera… Šta je sad kog đ… avola da mislim?

A onda mi osmog dana stiže SMS od mame M.: “Čekam te u baru X. Hitno!”. Nalazim je sa naočarima za sunce (u sred novembra?) kako čuči između vitrine za kolače i frižidera za koka-kolu.

- Ja neću da idem u naselje!

- Okej, ne moraš. Mada je to je bila tvoja ideja…

- I neću da im dajem novčanu pomoć!

- Okej, ne moraš. Mada, obzirom da si diretkor dnevnika na RAIx televiziji, biće ružno…

- Vidiš… ja… svakog jutra vozim dete u školu… i… na semaforu nalećem na… na… tatu od F….

- I? Kažeš mu “Dobar dan”?

- Ne, pokazujem mu srednji prst. Svaki put mi uzme 10 evra za pranje šofer-šajbne!

U meni se bude bolna sećanja od pre 10 godina, kada sam vadila, tada novu sad isteklu, ličnu kartu: mesec dana obigravanja Šaltera i to malo braon govno od 4 lista i dalje nije bilo moje. Falila su dokumenta: “kafa“, “cigare” i “viski“.  Šalteruša je samo slegnula ramenima. A onda se zagledala u moja:

- … osim ako ne priložite TO.

TO… šta? Gledam po sebi, a ono brushalter sa providnim bretelama, tadašnji modni hit. Nalažljiv samo u Italiji, mom tadašnjem i sadašnjem prebivalištu. Da ne dužim, vratih se kući s promajom u dekolteu, ali sa ličnom kartom u džepu.

Ne, ovog puta to neće da se desi, ovog puta ću da nađem Vezu.

Zovem druga koji ima druga čiji zet radu u MUP-u. On je baš pošao ćerki da vadi novi pasoš, pa će da pita (čitaj: sredi). Vou, mislim se, ovo je bilo lako! Prolazi 5 dana, drug zove da pita koji mobilni telefon imam i da li ima tač-skrin, mp3, foto-aparat, video-kameru i wi-fi. Ima.

- OK, ponesi ga, nasnimi neke narodnjake i biće gotova za nedelju dana.

Samo trenutak, da im POKLONIM telefon? Mislim, dok je jedan brushalter… ali mobilni? Ne, taj video neće gledati!

Odlazim u MUP da probam dobijanje lične karte legalnim putem. Opet ista priča: potvrda od Kurte, ne starija od 6 meseci, potvrda od Murte, ne starija od 6 meseci… Jebote, u čemu je fora? ‘Ajd državljanstvo, ali zašto krštenica ne sme da bude starija od 6 meseci? Kao da svakih pola godine mogu da se vaskrsnem na nekom drugom mestu? I, naravno, isporuka 15 dana nakon predaje dokumenata. Znači, ako je predam sad, dobiću je kad budem ponovo došla u Srbiju za Božić? Ne, ne, definitivno mi treba Veza!

Otvaram sajtove svih mojih društvenih mreža: proveravam ko se gde čekirao na Forskveru, ko gde radi na Linkdinu, Fejsbuku, Tviteru. Gugl plusu… I nalazim je: osoba S. Zna nekog ko zna nekog u mom MUP-u. Plavuša, ali daj-šta-daš.

Odlazim ispred SUP-a dogovorenog dana u 6 ujutru, ali S. ni od korova. Odlučujem da, dok čekam, skoknem do banke i opštine i uplatim takse, izvadim državljanstvo i krštenicu. Ali nje i dalje nema. Stajem u kolonu za predaju dokumenata i baš kad, negde oko 9, stiže na mene red, stiže i S. Maše mi ljutito sa ulaza:

- Šta radiš tamo?! Sad ću ja to da sredim! Idemo pravo kod Načelnika. Prvo ja sebi moram da sredim nove tablice, pa ću usput da proguram i tvoju ličnu kartu.

‘Ajde. Kao da imam alternativu?

Odlazimo kod Načelnika u kancelariju, sedamo na kožne fotelje, dobijamo kiselu vodu, udar ledenog vazduha iz klima uređaja pravo u rebra i smešak načelnika. Tj. njoj smešak, meni ćorak. Ja sam smeđokosa.

Počinje rasprava oko broja tablica koji želi S.: mora da bude neparan broj, a zbir različit od 7, veći od 2 i manji od 11. Prolazi tri sata. Na kosi mi se polako hvata led, noge su mi se odavno ukočile, a oni se još nisu dogovorili oko broja, a kamoli slova. Prolazi još par sati.

Oko pet popodne je konačno sve dogovoreno, samo da joj neko skine stare i stavi nove tablice. Mene, na trenutak – koji će trajati čitavu večnost – izvode iz kancelarije i ostavljaju kod šaltera. Koristim priliku što je vreme pred zatvaranje, nema nikog u redu, i predajem dokumenta. Službenica me pita nešto, ali ja automatski odgovaram da ne nosim brushalter. A ni moblni.

- Pitam da li vam je ostala ista adresa?

- Zapravo, ja živim u Italiji već 12 godina. Ako u međuvremenu nije promenjeno ime ulice, onda je adresa ostala ista.

I onda se dešava nešto… nešto strašno! Jezivo! Brutalno! Službenica mi saopštava da osobe koje borave u inostranstvu imaju pravo na ubrzano dobijanje dokumenata. Da mogu odmah da idem u sobu 2, da me slikaju i uzmu mi otiske.

I da će mi lična karta biti gotova prekosutra.

Negde na auto-putu Zagreb – Beograd

- ‘Alo, bre – kazem mužu na italijanskom - ne prelazi 150 km/h, zaustaviće nas policija! A onda smo  nagrabusili. Prvo će da nas oderu zbog prekoračenja brzine, a onda i zbog mog “bre”.

Muž me podsmešljivo gleda i savetuje mi da, u tom slučaju, pričam italijanski i ponašam se italijanski. I gari našu mezimicu na… o, bože, na neki broj koji prevazilazi sve brojeve na skali brzina? I što je on više gari, to se meni sve više čini kao da…kao da… pa, kao da neko pokušava da nas pretekne?! I stvarno, pretiče nas beli “Mercedes” ukrašen belim peškirima.

Samo trenutak: beli peškiri? Jeste da smo malo pre toga, u nekoj britiji pored puta, sručili u stomak koji tanjir ulja sa pomfritom, kupus-salatom i nekim opankom od pljeskavice, ali da već imamo halucinacije…?

“Mečka” nas pretiče, a suvozač nam maše rukom kao da hoće da nas zaustavi.

- Au, jebote – otrezni se muž odjednom - hrvatska policija! Šta ćemo sad?

- Policija? Sa peškirima?! Samo ti vozi dalje.

“Mečka” i dalje pokušava da nas zaustavi. Sad već ablenduje i trubi. Muž uspaničeno nastavlja da vozi pokušavajući da izbegne sudar i nastavlja da paniči:

- Sigurno je policija u civilu. Vi, Balkanci, imate te glupe običaje s peškirima!

Tada primećujem da “Mercedes” ima nemačke tablice.

- Policija? Sa peškirima? I nemačkim tablicama?! Samo ti vozi dalje.

“Mečka” ne odustaje i počinje agresivno da nas gura u zaustavnu traku. Muž se predaje. Zaustavlja auto, otvara prozore i čeka šta će da se desi. Prilazi nam suvozač, bez reči mu potura mužu vizit-kartu i počinje da recituje:

- Amico, io M. M., musulmano, lavorare. Macchina, bambino piccolo, benzina! – i počinje da skida dva zlatna prstena sa ruke i tura ih mužu pod nos. A on gleda njega, pa mene, kao da je meni italijanski maternji jezik, a ne njemu.

- Čovek te pita da mu daš malo benzina u zamenu za prstenje. Vidiš da ima malo dete u kolima! – kažem mu na pravom italijanskom i počinjem da se osvrćem oko sebe u potrazi za nečim čime bi mogli da pretočimo benzin. Ali, naš prijatelj, M. M. stavlja opet istou gramofonsku ploču:

- Amico, io M. M., musulmano, lavorare. Macchina, bambino piccolo, benzina, benzina!!! - i nastavlja da vrti zlatno prstenje.

Mislim, razumem ljude koji se usplahire zbog koječega samo zato što imaju dete u kolima – uzgred, i mi imamo jedno u našim – ali sve ima svoje granice. Pretočićemo ti malo benzina, samo nas pusti da…

- Amico, io M. M., musulmano, lavorare…

- Amico, noi italiani, tu aspettare, io cercare una bottiglia (Prijatelju, mi Italijani, ti sačekati malo, ja tražiti jedna flaša)! – kažem mu, sa već malo poljuljanim strpljenjem, na tarzan-italijanskom.

Lice A. A. menja izraz i sad se okreće prema meni:

- Non volere benzina, denaro (Ne trebati benzin, pare)!

Zabezeknuto ga gledam, a onda mi na “našem” izleće:

- Ja da ti dam pare? Jesi ti, bre, normalan?

A onda i njemu na “njegovom” izleće:

- Šta, bre? Ma, tresnem ti ga u…! – i uzima nazad svoju vizit-karticu i prstenje i besno se vraća u kola.

I mi besno nastavljamo put. Nakon pola sata počinje ponovo da nas pretiče “mečka” sa nemačkim tablicama, ovog puta crna, a suvozač da nam maše rukom…