Sedim u čekaonici već pola sata. Instinktivno sam prekrstila noge, jer čekam da mi između njih urade najgoru torturu svih vremena: PAP test.

Italijansko Ministarstvo zdravlja je došlo na originalnu ideju da svake tri godine poziva žene starije od 35 godina na besplatan test radi prevencije raka grlića materice. Bolje da sam falsifikovala godinu rođenja. Ili promenila pol.

Subota je i domu zdravlja nema nikog. Iz ordinacije na kojoj piše “PAP test. Sačekajte da budete pozvani” dopiru muški i ženski glasovi i cerekanje. Ovi lekari i sestre stvarno nemaju mere! Nakašljavam se.

Kikotanje prestaje, otvaraju se vrata. Žena, očigledno ispod 35, izlazi nameštajući kosu. A za njom i muškarac u belom mantilu, očigledno preko 53, nameštajući pantalone.

- Nemojte da mislite da ja svaku pacijentkinju ovako… hm… pozdravljam. Mi smo, znate, prijatelji.

Gledam ga s visine i, dok govori, zapljuskuje me talas alkoholnog smrada. S gađenjem ulazim u jazbinu. Ordinaciju, pardon. Sedam na stolicu povlačeći mantil ispod dupeta i predmeta pap-testa. Nikad ne znaš šta možeš da u’vatiš preko pantalona. Doktor PAP test seda naspram mene i tek tada vidim da mu na mantilu piše ostetrico. Jebote, samo meni može da zapadne muškarac, dedica i babica.

- Kako se zovete? Gde živite? Gde i kad ste rođeni…?

Diktiram podatke gledajući kroz prozor, razmišljajući zašto sam uopšte rođena kad moram da prolazim kroz sve ovo.

- Rekoste mesto rođenja Beograd? Aaah… Beograd… Beograd… moj san!

- Molim?

- Kažem, samo mi Beograd fali, pa sam obišao celu Jugoslaviju (piše “Jugoslavija” preko celog lista). Figurativno rečeno (namiguje mi).

- Baš lepo. A da stavite, ipak, “Srbija”? Da mi ne prave posle probleme sa zemljom koja više ne postoji…

- Kako to mislite “Jugoslavija više ne postoji”? Za mene postoji i uvek će postojati! Od Vardara pa do Triglava! Skinite se. Lezite. Podignite noge.

Seda naspram i u visini znate već čega i okreće lampu u istom pravcu. Osećam se kao da sam na vivisekciji, samo sam, greškom, i dalje živa.

- Mmm… da vidimo šta se krije u Beogradu…

Osećam kako mi nešto metalno mi dopire do grla, ali odozdo, i hoću da umrem.

- Kao što sam i mislio. Vi, kao i većina Jugoslovenki, imate Lorem ipsum dolor. Što nije neminovno nešto loše, ali nije ni dobro.

- Imam šta?

- Lorem ipsum dolor sit amet, consectetur adipiscing elit. To vam je kao kad stavite krušku u čašu, pa se ona “prelije”.

Ili sam ja pala sa kruške, ili je on upao u kruškovaču.

- Bojim se da vas ne razumem.

- Lorem ipsum dolor se manifestuje kad consectetur adipiscing elit dobije kruškast oblik i izađe iz fusce et sapien velit.

- A-ha.

- To se ranije tretiralo sa ut sagittis sapien ac leo auctor elementum, ali sada više nije neophodno.  Mada… (okleva jedan trenutak)… kod vas je baš izraženo… mogu to na brzaka da vam otklonim (namiguje mi)?

- Č… či… čime?

- Upravo sam vam rekao: spaljivanjem.

Oh, bože! Zašto sam morala da se rodim u Jugoslaviji i nosim kruške u stomaku?

- N… na ž… živo?

- Taman posla! Sa anestezijom. Lokalnom ili totalnom?

- Totalnom.

- Onda za vas nešto specijalno – i odlazi do svog ormarića, otvara ga, presipa nešto i vraća se do mene:

- Leskovačka dunja, 60 volumnih procenata.