izzetta's Blog Couture

Nekada smo mi, web-krojačice, išle na kurseve šivenja i krojenja HTML-a i radile samo uštirkane sajtove po modelima iz “Burde”. A onda su u modu ušli razni rastegljivi materijali i šnitovi (Flash, AJAX, JS, Joomla, WordPress…).  Da bih i dalje bila glavna na modnoj veb-sceni, morala sam na usavršavanje.

Tri klika mišem, i upisala sam se na kurs Jumle. Pet stanica autobusom, i evo me na UPTER-u,  Università Popolare di Roma (Rimskom narodnom unverzitetu). Oduševljena svojim izborom: visoki, beli zidovi, mermerni stubovi, stakleni liftovi… ceo prostor odiše savremenošću. A to je upravo ono što mi treba. Oko mene žene, muškarci, penzioneri,  babe, dede, stogodišnjaci… Trenutak: a gde su studenti u kasnim tridesetim, neki kao ja?

Odlazim na šalter informacija u prizemlju:

- Izvinite, gde se održava kurs Jumle?

- Samo malo, – kaze mi bakica dobroćudnog izgleda dok uključuje slušni aparat. – Šta kazaste?

- Jumla… gde se održava? Ako možete brzo da mi kažete, predavanje samo što nije počelo…?

- Šta?

- Jumla! J-o-o-m-l-a! Kontent menadžment sistem! Znate ono, za internet?

Bože, je l’ UPTER skraćenica za “Usporeno Palimo Tokom Ekspanzije Reume“?

- Ahaa, internet! Učionica pet, peti sprat.

Ispred učionice grupica muškaraca i žena trećeg doba veselo ćaska o virusima. Ne  ljudskim, nego onim kompjuterskim. Iznenađena sam. Mislim, poznato mi je da je Jumla osvojila naprečac svet, ali da je zarazila i ultra sedamdesetogodišnjake…? Nemoguće. Baba sa informacija se sigurno zajebala.

Utom opažam drugi šalter informacija i za njim gospodina neodređenih godina. OK, gospodina koji bi mogao da mi bude pradeda. UPTER kao skraćenica “Upošljavamo Penzionisane Tipove Ekstremno Rashodovane“? Pitam ga za Jumlu derući se koliko me grlo nosi. Ali, otkako je on tu – a ima tome četrdeset i osam godina - takvog kursa nije bilo.

- Ali, postojao je na internetu do pre nekoliko dana! Evo, pogledajte  – i turam mu pod nos odštampanu priznanicu.

- Ehm, vi sigurno mene tražite – čujem glas iza sebe. – Ja sam predavač za Jumlu. A vodim i kurseve veb-dizajna, veb-mastera, autokeda, informatike i popravke kompjutera.

Okrećem se i vidim onižeg, proćelavog tridesetogodišnjaka. Eeej, t-r-i-d-e-s-e-t-o-g-i-š-nj-a-k-a! Počinjem da ga ljubim.

- Samo polako, bojim se da imam loše vesti za tebe…

Da li je on to rekao “tebe”? Ne persira mi? Nastavljam da ga ljubim.

- Morali smo (cmok, cmok!) da otkažemo (cmok, ljub!) kurs (cmmmoook!) zbog malog broja (cmok, cmok, cmok!) prijavljenih.

Praktično, osim mene, niko drugi se nije prijavio.

- Šta si rekao? – pustam ga naglo iz zagrljaja i pljujem jednu njegovu dlaku. – Zašto mi to niko nije saopštio ranije?

Jeste. Obavestili su sekretaricu, onu iz prizemlja, ali je ona tog dana možda morala na TAK. Ili je bio pap-test? Ali, vratiće mi novac. Uostalom, to je bio samo kurs za početnike. Jesam li ja ikad pre radila sa HTML-om? Jesam. A razumem li se možda u veb-dizajn? Jer, ako se razumem, uz pomoć literature, foruma, faq-ova, help-ova i how-to-ova…

- Slušaj, bre, – prekidam ga – ja sam renomirani veb-dizajner sa preko deset godina iskustva!

- Frilenser? – počinje da mi se približava.

- Da.

- Imaš klijente? – grli me.

Oklevam. Nešto počinje da mi smrdi: da nije UPTER “Uposli Propalog Tehničkog Eksperta iz Rima“?