izzetta's Blog Couture

Decembarsko veče neke tamo godine. Stojim na autobuskoj stanici na periferiji Rima. Sećam se da sam tog jutra došla u obližnji tržni centar, ali posle nekoliko sati provedenih u njemu – tačnije 7 - nisam više sigurna kako da se vratim kući.

Pažnju mi privlači oniža crnka:

- Ma to, Miki, nema frke… Važi, Miki… Čim pre… Ma, ne budali, bre… Okej, ćao. – i stavlja mobilni u tašnu.

Nemam običaj da “startujem” “naše”, pogotovo ne žene, ali u tom trenutku, na tom mestu, “nešto” mi je reklo da priđem gospođi i pitam je odakle je, kako se zove, čime se bavi…

- Izvinite… DA LI ZNATE KAKO DA SE VRATIM KUĆI IZ OVE VUKOJEBINE???

Reč-dve i ispostavi se da, ne samo što živimo u istom kraju Rima, nego smo obe Beograđanke, obe trajno u Rimu: ona na radu a ja na birou. U naredna dva sata, koliko je trajala vožnja autobusom gradskog prevoza, saznala sam da Đ. Đ. (tako ime gospođi) ima turističku agenciju specijalizovanu za turiste iz Srbije i da baš traži nekog u Rimu ko zna srpski i italijanski, da joj pomaže sa turistima. A jednog dana, ko zna, da ga osposobi i za pravog turističkog vodiča.

Turistički vodič? PLING! PLING! PLING! – oči mi se vrte kao na slot mašini i zaustavljaju na € € € – prihvatam bez razmišljanja.

Dogovorenog dana u dogovoreno vreme, nalazimo se na železničkoj stanici, odakle ćemo uzeti voz, koji će nas odvesti na aerodrom, gde ćemo sačekati grupu turista, strpati u autobus, odvesti u hotel, rasporediti po sobama, ponovo ugurati u autobus, provozati po gradu i vratiti u hotel, taman na večeru.

Sve se odvija po planu: avion sleće, putnici izlaze, uzimaju kofere, dolaze do izlaza gde stojim ja sa tablom “Đ. Đ. turs” i okupljaju se oko mene. Fali samo Đ. Đ. koja juri vozača autobusa po parkingu. Nakon sat vremena, okupljena masa počinje polako da gubi strpljenje.

- Izvinite, ja moram u toalet…

- Ja moram nešto da popijem…

- Ja moram da promenim pare…

- Ja moram da telefoniram…

- Ja moram da uzmem…

- Gde ste pošli, pička vam materina?! – pojavljuje se konačno Đ. Đ. - Marš svi u autobus, da nisam videla da se neko još udaljio bez pitanja!

Zatim se okreće prema meni i tiho dobacuje:

- Sa stokom ne mo’š drugačije.

Pa sad… no, bolje da ćutim, inače ode dnevnica. Ulazim u autobus i sedam iza vozača. Vlada tajac, jer se niko ne usuđuje da pisne. Đ. Đ. uzima mikrofon.

- Molila bih poštovane učesnike ovog putovanja da se na trenutak utišaju, jer treba da vam dam važne informacije. Kao prvo, dobrodošli u Rim… ovde bi sad lepo došao jedan aplauz.

Ponovo se okreće prema meni:

- Sa stokom ne mo’š drugačije.

Nakon trominutnog aplauza i par ovacija, Đ. Đ. nastavlja:

- Sada ćemo vas odvesti u jedan od luksuznijih hotela u širem centru grada. Pažljivo gledajte kroz prozor, jer ćemo proći kroz EUR, novi deo Rima i nećemo se više vraćati tamo. Obratite pažnju na jezero, Markonijev obelisk, Kongresnu palatu i Novi Koloseum.

Turisti se okreću oko sebe, gledaju kroz prozore. A na njima samo magla, jer pljusti od ranog jutra. Stižemo u hotel koji je na oko 10 km od centra vazdušnom linijom bez ijedne linije metroa ili autobusa u blizini.

- Imate pet minuta da se smestite po sobama, piškite, kakite i vratite se ovde u hol. Ko zakasni – ostaje u hotelu.

Zatim mi tihim glasom dobacuje:

- Sa stokom…

- … ne mo’š drugačije! - uspevam da je preduhitrim.

Ponovo smo u autobusu. I dalje pljušti, ali Đ. Đ. ne odustaje od obilaska grada. Dolazimo do Koloseuma, prolazimo pored Rimskog i Trajanovog foruma, Oltara domovine. To, naravno, zamo samo vozač, Đ. Đ. i ja. Ostali ne vide ništa dalje od stakla. Konačno se zaustavljamo u podnožju Kapitolja.

- Svi napolje! – i okreće se prema meni.

- Stoka! Il’ tako il’ nikako – uspevam da joj pročitam misli.

Vodi nas trčećim korakom uz stepenice, do spomenika Marku Aureliju na konju i postrojava nas ispod repa. Pokušavam pantomimom da objasnim turistima da su oko nas Senatorska palata, Kapitoljski muzej, a malo dalje i simbol Rima, kapitoljska vučica sa Romulom i Remom. Ali me Đ. Đ. prekida:

- Gospodo, – gleda u njih, a zatim u mene (“Stoka!”, kažem samo otvarajući usta i držeći palac podignut nagore, a ona mi namiguje) - pred nama je nešto najveličanstvenije što ćete ikad moći da vidite i to isključivo sa “Đ. Đ. tursom”. A to nije ni Oltar domovine, ni Koloseum onaj tamo pozadi, ni Rimski forum, ni Romul ni Rem… to je, gospodo, ova terasa prekoputa.

Od magle se ne vidi ni glava konja ispod čijeg repa stojimo, a kamoli nešto prekoputa.

- To je terasa na kojoj je Sofija Vilani Šikolone širila veš daleke 1956. godine… Šta me tako bledo gledate, kao da ste… kao da ste… sto… stranci? Sofija Loren, bre!

Nastaje tajac.

A ja tajanstveno nestajem u magli. I izranjam negde na sigurnom.

U TORvajanici.