izzetta's Blog Couture

U dobru i u zlu

Stojim u dugackoj beloj haljini sa bidermajerom u ruci. Ispred mene je maticarka, pored moj buduci muz. Oko nas nesto sto lici na crkvu. Sta ja ovo radim?! Polako se okrecem i bojazljivo gledam stotinak gostiju utegnutih u kravate i sarene haljine. Jedni se smeskaju, drugi krisom brisu suze, treci nas fotografisu. Jedino nas svekrva, stisnutih usana, nepomicno posmatra.

Ona je kriva za sve. Moja lepsa polovina i ja smo zeleli skromno vencanje i jos skromniju svadbu: opstina, desetak najblizih prijatelja, od rodbine ono sto se mora, neki mali restoran…
- Hocete da kazete da se necete vencati u crkvi? I da necete zvati moju najbolju prijateljicu G.?? – vrisnula je svekrva kad smo joj saopstili nase namere. – A sta je sa mojom rodbinom sa Sicilije?
- Mama, – na to ce njen sin, moj obecani muz – tvoju rodbinu sa Sicilije ni ja nikad nisam upoznao!
- Tetku S. i njene dve cerke ne mozete a da ne pozovete. Isto vazi i za A., B., C., D., E., F., G., H., I., K., L., M., N., O., P., Q., R., S., T., U., V., W., X., Y. i Z.!
- Na J nemate nikog? – pitam zabrinuto.
- Ah, da, Jolanda.

Nakon visecasvnog vecanja, nekako se dogovaramo – ili, bolje - prisljeni smo da, pod pretnjom samoubistva, prihvatimo sve predloge oko broja gostiju (minimum 100), restorana (vila na obroncima Rima sa pogledom na jezero i Papinu letnju rezidenciju), jelovnika (2kg hrane po osobi), boje vencanice (nikako bela, znam ja zasto), kodeksa ponasanja (ne govoriti rec “svekrva” nego “mladozenjina mama”) i finansiranja svadbe (mi sami). Jedino ne odstupamo od opstine. Ne iz principa, nego zbog vise sile: mlada, naime, nije krstena. I ne, ne moze da se krsti, obavi miropomazanje i predbracni ispit pre svadbe. Ali bez pogovora prihvatamo opstinu koju je odabrala Gospodja Majka, pri jednoj obesvescenoj crkvi s pogledom na Terme di Karakala.

Maticarka – jedna niska, korpulentna zena sa pepeljarama umesto naocara i velikom trobojnom lentom od brade do kolena – znacajno cisti grlo. Zvanice se stisavaju, mi zauzimamo stav “mirno”. Gospodja nas znacajno poziva da joj potvrdimo identitet.
- Da li vi, gospodjo Ivana Rubani (Lopuzic, prim. aut), potvrdujete da ste to vi…?
- Ehm, oprostite, ja se prezivam Bubanj.
- Ne morate da budete toliko formalni! Potvrdjujete ili ne da ste Rubani?
- Ne!
U sali nastaje neprijatna tisina. Na svekrvinom licu vidim smesak, prvi otkako smo joj rekli da zelimo da se vencamo. Maticarka prevrce ocima, namesta naocare i priblizava nosu papir s kojeg cita. Hukce. Kroz stisnute zube srice moje prezime i nastavlja ceremoniju vencanja. Dolazi do “… u dobru i zlu, u zdravlju i bolesti”. U iskusenju sam da podignem dva prsta i dodam klauzulu o svekrvi, ali se nekako suzdrzavam. Izgovaram “da”. Zatim krajickom oka gledam svekrvu: mogla bih da se zakunem da sam videla beli dim kako joj izlazi iz nozdrva.

Prilazim maticarki da potpisem knjigu vencanih, a ona mi baca buket karanfila u ruke.
- Evo, izvol’te! Ovo je poklon od Opstine. Ah, da: cestitam.
Zatim je red da se potpisu kumovi. Prvo krece kum, muzevljev najbolji drug, a onda dolazi red na moju kumu.

Kad sam razmisljala o tome ko ce da mi bude kuma, nisam se mnogo dvoumila: moja najbolja drugarica, kojoj sam ja bila kuma na vencanju. Znam, znam: ukrsteno kumstvo se ne praktikuje, “ali…” pomislila sam, “… ovo je Italija”. Kad je dozvoljeno da brace i sestre budu svedoci…

Kuma je prvo morala da doputuje iz Amerike, gde se u medjuvermenu preselila, a zatim da provede sest dana (od sedam, koliko je ukupno ostala u Rimu) po raznim biroima za strance, da bi dobila dozvolu za boravak. To je, naime, bio preduslov da ona zakonski moze da bude svedok na vencanju. Ali, sve za kumu. Zar da nam na put stanu neke formalnosti?

Od kume ni traga. Okrecem se i vidim samo mog upravo stecenog devera kako nam se nesigurno priblizava.
- Doslo je do malog problema… maticarka nije dozvolila… svedok po zakonu mora bar malo da prica italijanski… ja sam bio tu pored… – i, dok to govori, potpisuje se u knjigu vencanih. Dever mi je postao kum. Dva u jednom, po istoj ceni. Povoljno.

Ja sam i dalje zabezeknuta: je l’ maticarka u nekom dogovoru sa svekrvom ili sta? Ona se smeska i neobavezno namesta svoju lentu. Zatim zatvara knjigu i demonstrativno napusta salu. Na njeno mesto dolazi jedan cicica crvenog nosa, po cijoj odeci zakljucujem da se radi o opstinskom sluzbeniku.
- Gospodjo, moram nesto da vam kazem: strasno me podsecate na jednu moju dragu prijateljicu poreklom iz Hrvatske. Ona je glumica.
- Ma nemojte? – odsutno mu odgovaram, jos uvek potresena zbog kume. – A kako se zove?
- M. M. Sigurno je znate, glumila je u dosta italijanskih erotskih filmova.
Pocinjem da placem, kad - klik! – cujem kako me fotograf slika i pokazuje mi palac nagore.
- Ova ce biti dobra, mlada koja place od srece!
Zelim da ga zadavim, ali ne mogu. To mi je dobar drug.

Priznajem, regrutovali smo fotografa sa liste zvanica. A i sofera. Ne zbog ustede, nego da im ucinimo uslugu – prvom, jer je kupio novi objektiv pa je zeleo da ga isproba a, drugom – jednom muzevljevom drugu – jer je hteo da na svecan nacin provoza svog glanc-novog “golfa”.

Izlazimo iz iz sale i pozdravljamo goste. Nesrecna sam zbog incidenta sa kumom, ali pocinjem polako da osecam kao da mi je neko skinuo veliki kamen s ledja… sve dok ne vidim svekrvu kako prima cestitanja kao da su saucesca. Obracam se onom gore, iako smo na “obesvescenom terenu”: ”Sad mi samo nekako pomozi da prezivim svadbu”.

(nastavice se…)