Četvrtak popodne jednog februarskog dana. U Rimu, u gradonačelnikovom kabinetu, čuje se tiho kucanje na vratima.

- Rekao sam vam da me ne uznemiravate dok tvitujem!

- Gospodine gradonačelniče, iz meteorološkog javljaju da će sutra najverovatnije padati sneg.

- Sneg? U Rimu? Mene ste našli da zajebavate?!

- Ozbiljni smo. Šta da radimo?

- Kako „šta”? Šta ja znam šta se radi kad pada sneg? Prvi i poslednji put je padao pre 30 godina, ja sam tad bio u školi. Znam šta ćete: zatvorite škole, nek se deca grudvaju.

- Ali ako to objavimo, a sneg ne padne, roditelji će da vas linčuju.

- Oh, bože, snađite se. Za šta vas plaćaju ti isti građani? I pustite me više na miru. Imam sad 666 menšna na koje moram da odgovorim do kraja radnog vremena.

Gadonačelnikov kabinet je dao  vest da će u petak, zbog opasnosti od vejavice, sve školske ustanove biti  otvorene, ali da neće biti nastave. Sigurnosti radi. Pa kome se uči – nek uči, a kome se grudva…

Petak je osvanuo sa neznatnom promenom vremena: umesto uobičajenog sunca, padala je kišica. Građani su skeptično gledali u nebo dok su odvodili decu u škole, a zatim tvitnuli gradonačelniku: “Imali ste pravo. Možda je trebalo i sa gradskim prevozom da uradite isto? Vozila da saobraćaju, ali da ne otvaraju vrata u stanicama? Sigurnosti radi”.

Međutim, oko 10 časova je počela susnežica. Oko 13 sneg. Oko 18 snežna oluja je zahvatila ceo grad. Gradonačelnik je o ovome  bio obavešten tek kad je hteo da izađe iz kancelarije na Kapitolju i našao u se licem u lice sa vučicom, Romulom i Remom, koji su tražili sklonište.

- Oh, sranje! Koga sad da zovemo? Civilnu zašitu?

- Gospodine gradonačelniče, već smo probali, ali kažu da su njhovi ljudi već svi na terenu. Svi troje.

- Kako to mislite? Gde su ostali?

- Sećate se kad ste prošle godine izvršili reorganizaciju njihovog personala i otpustili sve osim direktora, zamenika direktora i sekretarice…?

- Dobro, dobro, šta je sa Gradskom čistoćom?

- I oni su na terenu, ali samo sa metlama.

- A šta je sa mašinama za čišćenje snega?

- Sećate se kad ste pre dve godine naredili da se sve premeste na onaj plac u centru grada, a ključevi povere stanovnicima staračkog doma kojem taj plac pripada? Eto, ne mogu da se sete gde su stavili ključeve…

- Dobro, dobro… Pa koga sad da pošaljemo da čisti jebeni sneg?

- Razmišljali smo o vatrogascima. I lovcima i roniocima. Oni sigurno imaju rukavice, ako ništa drugo. Mogli bi rukama da čiste?

- Odlično. Tvitnite to u moje ime, ja odoh kući.

U subotu je na televiziji osvanula vest da je u Rimu tokom cele noći padao sneg, te da je grad paralisan: 90% ljudi, koji su u petak popodne pokušali da se vrate svojim kućama, bilo je primorano da ostavi svoja vozila na ulicama; 100% kamiona je stalo i potpuno zakrčilo auto-put oko grada; od svih privrednih i komercijalnih delatnosti, bilo je u funkciji samo 10% supermarketa, od kojih je 100% bilo ispražnjeno već u prvih sat vremena od otvaranja.

- Gradonačelniče, šta da radimo? – javili su mu se telefonom iz štaba. – Medija i građani nas konstantno zovu, ne znamo šta da im kažemo.

- Kako „šta da im kažemo“? Građanima kažite im da mogu da se skijaju i sankaju kod Koloseuma, klizaju u fontani Trevi, organizuju biatlon na Trgu Navone. Smislite i vi nešto, ne mogu sve ja!

- Da organizujmo takmičenje u pravljenju sneška belića kod Vatikana?

- Odlično.

- A šta ćemo sa medijima?

- Uff… koliko problema… Recite da ćemo podeliti 2000 lopata građanima, da sami čiste sneg. Ako ne očiste – naplatićemo im kaznu. Takođe, sva ona vozila što su poostavljali na ulicama, moraju da uklone u roku od 3 sata, inače će i oni platiti kaznu. Moramo nekako da dopunimo gradski budžet… Ali, recite da to ide onima što su ostali bez krova nad glavom.

- E, to Vam je pametno!

- Ja ću lično sad da siđem i očistim malo snega oko moje zgrade. Dovedite sve televizijske ekipe da me snimaju, da ne radim za džabe – reče spuštajući slušalicu. – Ženo, daj mi onu kuhinjsku so.

Par sati kasnije, na svim gradskim  televizijskim stanicama išao je ekskluzivni snimak gradonačelnika kako čisti sneg i posipa so po svojoj ulici. Međutim, bio je prekinut još ekskluzivnijom vešću da je 4-5 ljudi umrlo od infarkta čisteći sneg.

- Halo, Kapitolj? Kakva je ovo šala?

- Gospodine gradonačelniče, nije šala. Zaboravili ste da, uz lopate, pošaljete i uputstva za njihovo korišćenje.

- Oh, sranje! Šta sad da radim?

- Ne preostaje vam ništa drugo nego da objavite vanredno stanje usled prirodne katastrofe. Jeste da je ovaj sneg padao samo jedan dan i da neće više padati, ali bolje da čekamo proleće, da se sam otopi, nego da rizikujemo nove nesreće. Naredite da i dalje sve bude zatvoreno i da niko ništa ne dira.

- Ali… Rim nije selo… Rim je grad sa 5 miliona stanovnika! Izgubićemo sve turiste! Imigranti će se vratiti kućama. Ko će onda da nam čisti kuće, radi moleraj , brine se o starim licima…?

- Ne brinite se. Objavićemo odmah vest da se Rim kandiduje za Zimske olimpijske igre za 2042. godinu.