Negde na auto-putu Zagreb – Beograd, moja italijanska polovina i ja u našem italijanskom četvorotočkašu. Sami, nas troje, vozimo se. U stvari, letimo. Auto-put je više, onako, auto-pust… auto-pista…

- ‘Alo, bre – kazem mužu na italijanskom - ne prelazi 150 km/h, zaustaviće nas policija! A onda smo  nagrabusili. Prvo će da nas oderu zbog prekoračenja brzine, a onda i zbog mog “bre”.

Muž me podsmešljivo gleda i savetuje mi da, u tom slučaju, pričam italijanski i ponašam se italijanski. I gari našu mezimicu na… o, bože, na neki broj koji prevazilazi sve brojeve na skali brzina? I što je on više gari, to se meni sve više čini kao da…kao da… pa, kao da neko pokušava da nas pretekne?! I stvarno, pretiče nas beli “Mercedes” ukrašen belim peškirima.

Samo trenutak: beli peškiri? Jeste da smo malo pre toga, u nekoj britiji pored puta, sručili u stomak koji tanjir ulja sa pomfritom, kupus-salatom i nekim opankom od pljeskavice, ali da već imamo halucinacije…?

“Mečka” nas pretiče, a suvozač nam maše rukom kao da hoće da nas zaustavi.

- Au, jebote – otrezni se muž odjednom - hrvatska policija! Šta ćemo sad?

- Policija? Sa peškirima?! Samo ti vozi dalje.

“Mečka” i dalje pokušava da nas zaustavi. Sad već ablenduje i trubi. Muž uspaničeno nastavlja da vozi pokušavajući da izbegne sudar i nastavlja da paniči:

- Sigurno je policija u civilu. Vi, Balkanci, imate te glupe običaje s peškirima!

Tada primećujem da “Mercedes” ima nemačke tablice.

- Policija? Sa peškirima? I nemačkim tablicama?! Samo ti vozi dalje.

“Mečka” ne odustaje i počinje agresivno da nas gura u zaustavnu traku. Muž se predaje. Zaustavlja auto, otvara prozore i čeka šta će da se desi. Prilazi nam suvozač, bez reči mu potura mužu vizit-kartu i počinje da recituje:

- Amico, io M. M., musulmano, lavorare. Macchina, bambino piccolo, benzina! – i počinje da skida dva zlatna prstena sa ruke i tura ih mužu pod nos. A on gleda njega, pa mene, kao da je meni italijanski maternji jezik, a ne njemu.

- Čovek te pita da mu daš malo benzina u zamenu za prstenje. Vidiš da ima malo dete u kolima! – kažem mu na pravom italijanskom i počinjem da se osvrćem oko sebe u potrazi za nečim čime bi mogli da pretočimo benzin. Ali, naš prijatelj, M. M. stavlja opet istou gramofonsku ploču:

- Amico, io M. M., musulmano, lavorare. Macchina, bambino piccolo, benzina, benzina!!! - i nastavlja da vrti zlatno prstenje.

Mislim, razumem ljude koji se usplahire zbog koječega samo zato što imaju dete u kolima – uzgred, i mi imamo jedno u našim – ali sve ima svoje granice. Pretočićemo ti malo benzina, samo nas pusti da…

- Amico, io M. M., musulmano, lavorare…

- Amico, noi italiani, tu aspettare, io cercare una bottiglia (Prijatelju, mi Italijani, ti sačekati malo, ja tražiti jedna flaša)! – kažem mu, sa već malo poljuljanim strpljenjem, na tarzan-italijanskom.

Lice A. A. menja izraz i sad se okreće prema meni:

- Non volere benzina, denaro (Ne trebati benzin, pare)!

Zabezeknuto ga gledam, a onda mi na “našem” izleće:

- Ja da ti dam pare? Jesi ti, bre, normalan?

A onda i njemu na “njegovom” izleće:

- Šta, bre? Ma, tresnem ti ga u…! – i uzima nazad svoju vizit-karticu i prstenje i besno se vraća u kola.

I mi besno nastavljamo put. Nakon pola sata počinje ponovo da nas pretiče “mečka” sa nemačkim tablicama, ovog puta crna, a suvozač da nam maše rukom…