28. 12. Havana

Prethodna tapa: Trinidad

Havana sa razglednica

Od Trinidada do Havane se ni jednom nismo izgubili, ali smo stigli mnogo kasnije od predvidjenog: negde na pola puta nam je palo na pamet da se zaustavimo na jednoj od retkih benzinskih pumpi i nesto prezalogajimo. Tu smo nesmotreno potrosili sve sitne novcanice, pa kad je trebalo da platimo koriscenje toaleta, baba-sera sa nalakiranim noktima kao u kasirke nije znala sta da radi sa 50$ sto smo joj pruzili i naterala nas da odemo u prodavnicu i zamenimo. A tamo, kasirka (da, i ona sa nalakiranim noktima) nece ni da cuje da nam samo usitni novac, nego nas tera da kupimo nesto po svaku cenu. Ne bi to bio neki problem, da nije pocela da belezi serijske brojeve svih novcanica koje smo u toj kupo-prodaji razmenili! Zamalo da nas uhvati mrak na auto-pisti, a tad bi stvarno bilo gusto za voznju.

Kad smo se konacno docepali centra Havane, resili smo da poslednje vece prespavamo u nekoj casa particular, ne zbog neke posebne zelje, cisto zbog ustede. Posle samo par pokusaja, naleteli smo na neku zenu koja nam je ponudila smestaj u naoko lepoj zgradi, pa smo pristali da vidimo stan. Sve bi bilo u redu, da soba koju je htela da nam izda nije bila njena i njenog muza, koji je u tom trenutku dremao na krevetu. Odmah smo odbacili mogucnost deobe kreveta i dali joj ultimatum: ili cela soba s krevetom samo za nas ili nista. Nekako smo se pogodili za ovo prvo i odmah izasli na veceru, da bi se ona bacila u adaptiranje sobe u turisticke svrhe.

Centar Havane

29. 12. Havana – Rim

Poslednji dan smo ostavili za obilazak “Habana Vieja”, jer u prvih par dana, dok smo trazili auto, nismo uspeli nista da vidimo. Tad smo se muvali samo po zoni oko Prada, preskakcuci balege po putu i zaobilazeci kokoske i konje i polu-srusene zgrade, a najvise Kubance koji su hteli da nam prodaju sve, od cigara do ruma. Da smo hteli, prodali bi nam i rodjenu sestru, majku, sta god za 1-2$!

U kasnim popodnevnim casovima smo vratili auto u agenciju (450$ za 6 dana), a Kubanac koji nam ga je iznajmio nas je, po dogovoru, odvezao istim kolima na aerodrom (10$). Pozalio se kako je bio prinudjen da batali posao masinskog inzenjera i baci se u turizam, jer sa samo 7$ mesecno nije mogao da prehrani porodicu. Nismo mogli a da se ne slozimo da mu se definitvno vise isplati da izdaje automobile.

Posle visecasovne procedure oko ukrcavanja, smestanja putnika i zatvaranja prtljaznika, eto nas konacno u avionu. Zatezemo pojaseve, nestrpljivi smo da uzletimo. Posle dvadesetak minuta u kojem se nista nije desilo, osim sto smo zapazili neko komesanje stjuardesi, preko razglasa se javio pilot: “Izvinjavamo se na malom zakasnjenju, pokusavamo da dobijemo dozvolu za poletanje od kontrolnog tornja”. Jos petnaest minuta, avion je i dalje na istom mestu. “Molimo vas za jos malo strpljenja, cekamo dozvolu za poletanje”. Nakon jos dvadeset minuta, ponovo pilot, vidno iznerviran: “Poletecemo cim ovi Kubanci nadju prokleti plan leta!”