Rešio muž da ide u Rimini na trodnevni kongres o štednji i trejdingu onlajn. U skladu s tim, zaključio je da i mi treba da pođemo s njim, jer ćemo tako uštedeti: bolje da se svi troje vozimo kolima i boravimo tamo, nego on tamo, a mi ovamo.

Stižemo u Rimini jednog sunčanog majskog dana. Muža istovarujem kod kongresne dvorane, a ćerka i ja nastavljamo do hotela. Predivnog, egzotičnog hotela “Bengazi”, kojeg sam samo ja, mojom ženskom intuicijom, mogla da iskopam na internetu.

Dobro, da sam znala da ime potiče od istoimenog grada u Libiji, možda bih se odlučila za neki manje eksplozivan hotel, na primer “Paradizo”. Ali sad, šta je – tu je. Čeka nas trokrevetna soba sa doručkom, bazenom, parkingom i internetom. Sve za 35 evra. Što bi rekli:  ”samo poklonjeno košta manje”.

Hotel je smešten na kraju jedne slepe ulice i na početku jednog božanstvenog parka. Sa svih strana dopire miris cveća i cvrkut ptičica. Ahhh! Ovo je život! Doduše, dopire i neki vetar od oko 50 čvorova, ali budimo realni: savršenstvo ionako ne postoji.

Ne vidim nigde označena mesta za parking, te ostavljam auto između dva kontejnera za đubre. Ulazim u hotel. Gledam levo, gledam desno, nigde nikog.

- Ćao – čujem napokon iza sebe.

Vrtim se, ali opet ne vidim nikog. Kakva je ovo zajebancija?

- Ja sam Pako. Pako. Pako.

Okrećem se, gledam, opet ništa. Pako, biće ti naopako ako odmah ne pomoliš njušku! I tada vidim: u dnu recepcije, na nečemu što liči na nosač za ključeve a ujedno i ptice, stoji veliki zeleni papagaj. Dodaje mi ključ i pokazuje kljunom na lift:

- Prrrvi sprrrat.

Kakvo iznenađenje, a? Jeste libijski, ali je paradiso!

Soba u celini odgovara fotografiji koju sam videla na sajtu – tu su 3 kreveta, terasa, kupatilo, fotelja, televizor – s tim što je deset puta manja. Kupatilo je na neznatno višem niovu od sobe – od prilike 1 metar – i u isti se ulazi preko fotelje, koja istovremeno služi i kao držač za peškire. No, i pored svega, moram da priznam da kupatilo ima zaista božanstveno ogledalo koje je istovremeno i pregrada između naše i susedne sobe.

Odlazimo na plažu. Iako duvak jak vetar, a temperatura je jedva prešla 15 stepeni, sva kupališta su otvorena. Pokušavam da uđem na prvo, ali me zaustavlja vlasnik sa pitanjem:

- SP + 1 OM + 2 L +DC + RCT + ASV?

- A?

- Ne, to vam je opcija B. Pogledajte i sami cenovnik.

I, vidim, čovek je u pravu: SP + 1 OM + 2 L +DC + RCT + ASV je ništa drugo nego ulaz na plažu sa korišćenjem kabine + 1 suncobran + 2 ležaljke + tuš + primanje telefonskih poziva + ostale usluge (WC, boćanje, servis izgubljeno-nađeno, spasilac). U opciji A ima samo 1 ležaljka. Sve ukupno 18,50 evra. Za jedan dan. Pitam da li daju popust ako uzmem za dva ili dva ipo dana, ali mi bespomoćno odmahuje glavom: daju 10% popusta za 31 i više dana, odnosno 20 % od 61. do 90. dana i 40% za 91 i više dana. Na brzinu se telefonom konsultujem s mužem oko ovog neplaniranog troška – predlažem da uzmemo 91 dan i isto toliko doplatimo hotel – ali on nam naređuje da se vratimo u hotel, na bazen. Jeste li ili nije uključen u cenu?

U hotelu opet nigde nikog, od ljudi mislim. A ni od bazena. Pažljivim posmatranjem, međutim, shvatam da bazen postoji, ali je na neki neprirodan način pokriven najlonom. I pored njega sedi jedan francuski buldog i gleda me režeći.

- Ne dirati. Ujedati.

Na trenutak pokušavam da se setim da li sam u sobi slučajno prošla kroz ogledalo te odjednom mogu da razumem životinje, ali me iz te misli trže isti glas, ovog puta s leđa:

- Ja Svetlàna.

Iza mene stoji plava, visoka, motkasta devojka sa motkom u ruci.

Ja Budala, mislim u sebi.

- Š… šta ć… će v… vam t… ta m… motika?

- Paradajz - pokazuje mi rukom bazen – domaći. Hoćeš jedan?

Obaveštavam muža o nastalom obrtu, a on mi naređuje da odmah dođem na kongres – besplatan uzgred – sa svim stvarima. Kaže našao je tri slobodne fotelje.