Letim, letim i letim… tako već 19 sati. Zaboravila sam više i gde sam krenula? A, da, kod drugarice u Las Vegas. Iako smo visoko iznad oblaka i napolju je mrak, znam da smo blizu cilja: sa zemlje toliko šljašti, kao da se mimoilazimo sa Halejevom kometom a ne sa Ajfelovim tornjem. Onim lažnim, naravno. Zatim nadlećemo lažnu Sfingu, lažni Bruklinski most i slećemo na, valjda pravi, aerodrom.

Dok stupam na američko tle zapljeno gledajući oko sebe, nalećem na nekog.

- Pardon! – i nastavljam dalje.

- Welcome to Las Vegas!

Stajem, okrećem se i gledam: shvatam da sam upravo udarila u slot mašinu.

- Insert your coin – namiguje mi.

- Ha?

Ja, inače, imam samo jedan porok: ne volim igre na sreću. Dobro, imam i drugih - ne pijem, ne pušim, ne drogiram se… ali, ovo sa igrama na sreću je nešto neverovatno: nisam nikad ništa dobila, čak ni igračku u Kinder jajetu! Sve mućak do mućka, da čovek ne poveruje…

Uzimam kolica za prtljag, ali ona neće ni da se mrdnu.

- Welcome to Las Vegas! Insert your coin – i pocupkuju.

Šta?! I ti? Mrš!

Odustajem i sama prtim kofere do izlaza, gde me čeka R. sa pravim kaubojskim šeširom i lažnim revolverom. Devojka je, inače, naše gore list, 10 godina u Las Vegasu i nikad podlegla američkim običajima… Šta joj je sad?

- Welcome to Las…

- Spuštaj taj pištolj i vodi me odmah kući da spavam! I daj mi dva bensedina (tad još nisam znala da postoji lek protiv džet-lega).

R. me prvo zbunjeno gleda, zatim razočarano i, na kraju, ljutito:

- Okej, razumem da si umorna, i da si budna više od 24 sata i… bum! - opaljuje slučajno iz revolvera – ali nemoj sad sve da mi kvariš: moraš da odigraš bar jednu partiju! To je za sreću! Jednom si u Las Vegasu, nemoj da si baba!

Ćutke ubacujem dolar, povlaćim ručicu i čujem dobro poznati zvuk… tišine. Opet ništa.

- E, jebote! Koji si baksuz! ‘Ajmo kući.

Strovaljujem se u krevet. Ne znam više ni ko sam, ni kako se zovem, još manje šta mi je sve to trebalo.

- Uzmi ovo, – R. mi ubacuje dve tablete u usta – bolje ćeš da spavaš, – a Rubi Red će ti pomoći da lepše sanjaš – dodaje mi čašu i tera me da popijem sve naiskap.

Rubi Red…  Rubi Red… Ko je, jebote, Rubi Red? Ali padam u san, kao da sam upravo dobila anesteziju.

Sutradan se budim sa najvećom glavoboljom ikad. R. se istog trenutka pojavljuje u sobi:

- Ustaj, grad nas zove. Znaš li da smo na samo 12 minuta od aerodroma i 13 od Stripa?

Bledo je gledam.

- Strip… tiza?

- Ne, ne, neznal… nevaljalice! Uzmi ovo – i počinje da mi ubacuje tablete u usta – jedna za džet-leg, jedna za glavobolju, malo vitamina… A ovo – pokazuje na čašu - ovo će ti dati krila!

Pitam otkud aerodrom u sred grada i da li ćemo leteti do njega (obzirom na krila), a ona mi se podrugljivo smeška:

- Da smo u tvom Rimu, pa još i nekako. Mislim, gde se još aerodrom gradi na 100 kilometara od centra grada?!

Što jes’-jes’. Jesam li ili nisam u polasku promenila pet prevoznih sredstava dok se nisam dokotrljala od kuće do rimskog aerodorma (vidi Idi u dupe na… aerodrom!)? Sedamo u kola i pravac na Strip, glavnu ulicu u kojoj su smešteni hoteli, kazina, kafići, radnje… Sve što vredi truda da se vidi u Vegasu je tamo.

Nameštamo se za slikanje kod table “Welcome to Las Vegas”. Iz okolnih palmi počinju da izlaze Elvisi, Majkl Džeksoni i razni drag kvinovi sa osmehom od uva do uva.

- Je li, šta hoće ovi? – pitam uplašeno. A R. mi se kiselo smeška:

- Prestani da me blamiraš i daj im po dolar. Imaćeš fotografije na kojima će ti svi tvoji lažni rimski gladijatori pozavideti!

Poslušno vadim novac i aparat i, pre nego što mogu da se pobunim, osećam nečje ruke na grudima, dupetu, nogama, tuđi jezik u ustima – škljoc! – i oni, zajedno s mojih 20 dolara, već nestaju u palmama.

- Jao, fuj! Vodi me odmah na neko mesto gde mogu da dezinfikujem usta!

Odlazimo u Pariz. Pomislila sam na trenutak da je u pitanju hotel, a onda sam shvatila da je reč o maketi francuske prestonice u razmeri 1:1, ili tu negde.

R. naručuje na francuskom nešto što zvuči kao Šabor, a konobar mi donosi nešto što liči na sok od kupina. Gutam sve naiskap i shvatam da je čista votka, od koje mi, čini mi se, opet rastu krila.

- A šta misliš da se sad popnemo na Ajfelov toranj…? – pitam puna entuzijazma.

Ali R. me već odvlači na drugu stranu, u salu sa raznim zelenim stolovima, šarenim kockicama i svetlucavim mašinama. Predlaže mi da ponovo okušam sreću. Jednom sam u Las Vegasu.

- Vidi, Elvis u kapeli za venčanja! – pokušavam da zamajam R., ali ona je već s mojim novčanikom na kasi i menja moje dolare u žetone koji, samo par minuta nakon toga, uz moju spretnu ruku, završavaju tamo odakle su i došli.

Narednih dana se ponavlja ista priča: buđenje – tablete – slikanje sa spodobama neodređenog pola – piće – kockarnica – ćorak – kuća – tablete – piće – spavanje. Doduše, kockarnice su svaki put u nekom drugom ambijentu, čas u Njujorku, čas u Keopsovoj piramidi, čas u Veneciji… ali kockarska sreća je uvek ista: nikad ništa.

Sedmog dana boravka u Vegasu, R. me odovodi u Frimont strit.

- Jao, pa to je onaj neonski kauboj! – oduševljeno gledam, ali R. me žustro uvlači u neku mračnu prikolicu.

- Šta ćemo koji moj…? – ali ne uspevam da završim misao, jer me nečja ruka hvata za ruku. - Jao, sestro, nemoj, ne mogu više da me pipaju…

- Ššš! – čujem R. – Ovo je Gvendalina.

Okej, Gremlina, drago mi je, sad mi pusti ruku. Ali – trt! – ona je još jače steže. Zatim mumla nešto na, rekla bih, šatrovačkom i, u zamenu za šaku mojih dolara, dodaje R. neku kutijicu. Izlazimo ponovo na Frimont strit.

- Uzmi ove pilule – kaže mi R. – pomoći će ti da imaš više sreće. A isprobaćemo odmah njihovu efikasnost tako što ćeš odigrati partiju… hej, gde si pošla?

Znate li šta je prednost Las Vegasa? Što je aerodrom na samo minut od centra grada.